Kad ste lepi, kao da imate masku

Drvengrad, Mećavnik – U Srbiju je juče stigla Monika Beluči i uzavrela je krv muškog dela naše populacije! Zvone telefoni od rane zore, a pitanja pozivara uglavnom se svode na: „Može li se kako tamo doći, bar na kratko, samo da je vidim?”

Kraljica svakog ogledala, Monika Beluči (rođena 1964. u umbrijskom selu Ćita di Kastelo), nekadašnja studentkinja prava, model, devojka sa kalendara, filmska i televizijska glumica, postala je jedna od najtraženijih filmskih glumica današnjice. Ponos i dika Italijana, presrećnih što je njihova zemljakinja nasledila status slavnih prethodnica, Sofije Loren i Đine Lolobriđide, i ponela epitet dive, specijalna je gošća 6. Kustendorfa, na koji je stigla posle srdačnog dočeka u Banjaluci i posete Andrićgradu.

Zvezda filmova Tornatorea, Rizija, braće Verhovski, Spajka Lija, Mela Gibsona, Blijea, Gilijama, supruga francuskog glumca Vinsenta Kasela i majka devojčica Deva i Leoni, jedna od najlepših žena sveta, provešće vreme u Drvengradu i u razgovorima sa Emirom Kusturicom o mogućnostima njenog učešća u njegovom novom filmu čije snimanje treba da počne na proleće u Trebinju.

Kada odgovarate sa „da” ako vam ponude neku ulogu?

Teško mi je da preciziram momenat kada kažem „da”. Ponekad pravi izazovi uslede tek kada već pristanete. Filmove kao što su bili „Nepovratno” ili „Stradanje Isusovo”, prihvatila sam zbog njihovog humanog aspekta i punokrvne ljudskosti likova. „Malena” je bio film o lepoti, ali i o tome kako lepota može da kreira i zlo u ljudima. Dopada mi se i što reditelji o meni razmišljaju kao o glumici kojoj nije isključivo namenjena lepota. Volim učešće u filmovima koji mi pomažu da otkrijem i mračne strane svoje ličnosti.

Ispred objektiva Emira Kusturice: Monika Beluči sa novinarkom našeg lista Dubravkom Lakić

Imate i mračnu stranu?

Naravno da imam. Ja sam ljudsko biće i moram da se nosim sa samom sobom. Moram da se nosim i sa svojim strahovima. Uz to, ja sam žena, a ženama je mnogo teže. Mi imamo dupli posao, moramo da vodimo računa o porodici, deci, kući i sopstvenom poslu. Međutim, možda mi ta preopterećenost pomaže da istražim deo svoje ličnosti. U tome mi pomaže i moj posao – gluma, zbog čega mogu da se podvučem pod sopstvenu kožu.

Postoji li razlika između vašeg imidža i onoga ko ste zapravo?

I te kako. Kada ste lepi, to je kao da imate masku. Ljudi o vama razmišljaju na određeni način, ne opterećujući se time ko ste i kakvi ste iznutra. Uvek vas prati taj dualitet i predrasude tipa: „O, ona je lepa, ona je glupa”, a sa time treba da se nosite čitav svoj život. Jedna stvar je imidž koji negujete pred javnošću i obožavaocima, a svakodnevni život i obaveze su sasvim druga stvar. Na crvenom tepihu javnost je videla Moniku onakvu kakvu želi, u crvenoj haljini, glamuroznu, profesionalno našminkanu i nakićenu. Koga interesuje da sam samo deset minuta pre izlaska na crveni tepih razgovarala sa dadiljom svog deteta, dajući joj uputstva za narednu noć? Koga interesuje što sam se ujutro probudila sa podočnjacima i glavoboljom, skupljala igračke rasute po podu? Lepota izaziva radoznalost, ali, kao što je rekao Oskar Vajld – nosi sa sobom i usamljenost.

Sjajni ste kao Iranka Mina u filmu „Rinova sezona” Bahmana Gobadija i stvarno me je iznerviralo što se u San Sebastijanu posle premijere danima pisalo samo o tome da ste nosili „Diorovu” haljinu a ni reč o vašoj delikatnoj i hrabroj ulozi. Smeta li vam to?

Naučila sam da ne obraćam previše pažnje na takvu vrstu trivijalnosti, što ne znači da sam nezainteresovana šta kritičari kažu o mom radu. Radim svoj posao i srećna sam što imam priliku da stupim u kontakt sa mnogo različitih kultura. Nikada nisam mislila da ću jednog dana raditi sa iranskim rediteljem i govoriti farsi u filmu, ali i to se desilo! Zahvalna sam Gobadiju što mi je dao šansu da igram Minu. Ta žena koja je bila srećna, imala ljubav, slobodu, normalan život, izgubila je sve tokom i posle islamske revolucije.

Kako gledate na to što vas još smatraju seks simbolom?

Neko vreme sam bila „seks simbol”, ali tome je došao kraj. Biti smatran seks simbolom je nešto što je povezano sa specifičnim biološkim periodom u životu. To ne može trajati večno! Moje dete je tu da me opominje kako vreme prolazi.

Vaša internacionalna karijera bila je svojevremeno potvrđena osvajanjem „Zlatnog globusa” za ulogu u filmu „Malena”. Šta je potrebno da bi evropska glumica dosegnula status svetske zvezde?

Da budem iskrena, zaista o sebi ne razmišljam kao o zvezdi, već sebe vidim kao glumicu. Zaista ne mislim da tu postoje neka teška i brza pravila. Ova profesija je nepredvidiva, možete da imate nekoliko odličnih uloga u veoma uspešnim filmovima, ali isto tako da posle imate nekoliko neuspešnih godina.

Kada ste počinjali sa glumom da li ste mogli da zamislite sebe uz toliko značajnih reditelja?

Ni slučajno! Nisam mogla ni da sanjam da ću sresti tako visoko kotirane reditelje koji potiču iz toliko različitih kultura, imaju različite stilove i snimaju na toliko različitim jezicima. To je fenomenalno iskustvo i privilegija, ne samo za nekog ko je glumica, već i za svako ljudsko biće.

Je li teško igrati u emocionalno intenzivnim filmovima kao što su „Nepovratno” Gaspara Noea, „Sećaš me se” Mučinoa ili „Ne osvrći se” De Vanove ili „Rinova sezona” Bahmana Gobadija?

Generalno, svaki film je pun emocija zato što je mnogo strasti svuda naokolo i među ljudima koji ga stvaraju. Svaki lik je pun strasti u svim filmovima koje pominjete.Puni su i fizičke intenzivnosti. Filmovi Noea i Mučinoa, svaki na svoj način, govore o ženi koju je uništio muškarac koji ju je voleo. Uništio joj ličnost, ugrozio život. Još je Oskar Vajld rekao da svaki muškarac ubija sve ono što voli, da je to u prirodi čoveka. I ta pomisao bila je značajna u ideji oba ova filma.Film Marine de Van, nudi sasvim drugačiju dimenziju žene.

Svaka žena se bar ponekad zapita – šta će posle kada sve to prođe. A vi?

Kao prvo, nadam se da ću imati veoma dug život. Ne mogu da predvidim šta će biti sutra, jer je i razmišljanje o ovom danas već veliki posao. Ne mogu sebe da projektujem u situaciju kakva će biti za deset godina, osim što će moja ćerka tada biti devojka, i što će ona imati budućnost, a ja prošlost.

I nećete, poput junakinje u filmu „Ne osvrći se” Marine De Van, i dalje tragati za identitetom?

Traganje za identitetom traje zauvek, jer se menjamo, odrastamo i imamo problema da se nosimo sa samima sobom. Proces zapitanosti nad time ko sam zapravo, da li sam ono što su o meni kreirali moji prijatelji i porodica ili sam neko i nešto drugo, trajan je. U svemu tome valja se boriti da se definiše pravo „ja”.