Marš na Drinu u Njujorku

Kao često puta u svojoj istoriji, Srbija danas nije samo trenutno stanje, već pre svega projekat i vizija, isticao je Zoran Đinđić juna 2002. godine. Uočio je vrlo jasno da ukoliko svedemo Srbiju samo na aktuelno stanje, na ,,fakticitet”, rizikujemo da vidimo sebe u ogledalu kao bolesnika i kao problem, pa bi nas i drugi tako videli i tretirali. Nedovršena država, slabašna ekonomija, zbunjena i uplašena elita, depresivno i podeljeno društvo. Takva Srbija ne bi mogla biti aktivna u međunarodnim odnosima i angažovani akter na Balkanu, takva Srbija ne bi mogla značajno da utiče na svoju sudbinu i svoje okruženje. Zato je neophodno da je razumemo kao potencijal, kao ono što bi mogla da bude, ukoliko postoji vizija i ukoliko se vrati sebi. Da bi se vratila sebi kakva je bila i kakva bi mogla da bude, mora biti slobodna da neguje svoju tradiciju, da se inspiriše svojom baštinom i da realizuje legitimne interese.

Balkan je trusno geopolitičko područje, koga veliki globalni igrači često spontano oblikuju kao zonu konflikta niskog intenziteta i čija je najnovija prekompozicija još uvek u toku (Evropska komisija koristi termin ,,stabilizacija”). Zbog ovog konstantnog provizorijuma, postoje faktori u regionu koji se još nadaju dodatnim dobicima i koncesijama, pa im ne odgovara da Srbija dejstvuje kao emancipovani i dinamični politički činilac. U tom cilju se iz određenih krugova osporava sam njen identitet, drugim rečima legitimitet da deluje i pravo na samostalnu akciju. Pokušava se, s tim u vezi, osporiti i njena besprekorna uloga u dva svetska rata, tokom kojih su iskovana mnoga savezništva i ostvareni brojni kontakti, koji bi nam danas bili više nego dragoceni. To osporavanje najlakše je ostvariti veštačim povezivanjem svih slavnih i časnih momenata u prošlom veku s kontroverznim i tragičnim događajima iz devedesetih godina. Upravo to je matrica koja ima za cilj da se Srbija drži u konstantnoj defanzivi, podozrenju i preispitivanju. Državi koja se drži prikovana za prošlost oblikovanu negativnim stereotipima, uskraćuje se pravo na ambiciju i na slobodno promišljanje budućnosti. Poslednjem primeru aktiviranja ovog mehanizma prisustvovali smo protekle nedelje u Njujorku.

Mnogi napori su učinjeni proteklih godina da se Srbija potpuno legitimiše na međunarodnoj sceni u smislu aktiviranja starih evropskih savezništava, revitalizacije kontakata u arapskom svetu i obnavljanja poverenja s najbližimnarodima u regionu. Dve najznačajnije akcije u ovom pravcu bile su dobijanje predsedavanja OEBS-ui GeneralnojskupštiniUN. Preko ove dve platforme Srbija se definitivno oslobađa bagaža devedesetih godina i uspostavlja kontinuitet s državom koja je u prethodna dva veka bila uvažavana i ekonomski napredna.

Jedan od najlepših momenata ovakvog pristupa bio je novogodišnji koncert u Generalnoj skupštini UN, u kome je kroz mlade i talentovane ljude iz beogradskog hora Viva vokspredstavljen deo slobodarske tradicije našeg naroda, u kombinaciji sa popularnim internacionalnim melodijama. Ovaj poklon Srbije svetu ocenjen je od kompletnog diplomatskog kora u Njujorku i od skoro dve hiljade specijalnih gostiju na koncertu kao jedan od najrafiniranijih kulturnih događaja u UN u proteklom periodu.

Čitavih 48 sati posle koncerta, tokom kojih se u određenim opskurnim krugovima promišljalo na koji način može da se ospori neosporivo, oglasila su se lobistička udruženja za ukidanje Republike Srpske pod nazivom ,,Kongres Bošnjaka Sjeverne Amerike” i ,,Institut za istraživanje genocida, Kanada”, sa tezom da je ,,Marš na Drinu”, citiram, ,,fašistička pesma”. Uprkos strahovitom pritisku na kabinet generalnog sekretara UN i njegovog portparola, kao i naporima da se izmanipuliše svetsko javno mnjenje, ovaj manevar nije uspeo. Portparol UN je u prošli petak precizirao da nikakvog izvinjenja nikom nije bilo od strane UN, a pored brojnih čestitiki naravno nijedan prigovor nije došao iz diplomatskog kora. Većina svetskih agencija je prenela pojašnjenje kabineta predsednika Generalne skupštine UN istorijskog konteksta ove pesme i uloge koju je Srbija imala u Prvom svetskom ratu. Biti ponosan na svoju zemlju i inspirisati se i prezentovati njenu baštinu jeste u potpunosti kompatibilno sa obavljanjem najviših međunarodnih funkcija. Na te funkcije se ne biraju apatridi, niti se polaže konkurs, već se biraju kandidati suverenih država.

Stanislav Binički je 1917. godine primljen u Muzičku akademiju Francuske zbog komponovanja „Marša na Drinu”. Zaboraviti to, ili dozvoliti drugima da to isprljaju, značilo bi nemati veru da u budućnosti naši krajevi mogu da izrode nove umetnike kao što su Binički, Crnjanskiili Vinaver. Isto tako, ni debata o Haškom tribunalu nije zamrzavanje u prošlosti, već borba da se već danas ima pravo na legitimnu ambiciju i interes. Čuvanje identiteta i zaštita pijeteta žrtava jeste zapravo borba za slobodnu akciju danas i za realnu šansu u budućnosti. A pomirenje i saradnja se mogu ostvarivati samo kroz istinu i međusobno poštovanje, nikako kroz podmetanje i falsifikat. 

glavni urednik naučnog časopisa ,,Izazovi evropskih integracija”