Марш на Дрину у Њујорку

Као често пута у својој историји, Србија данас није само тренутно стање, већ пре свега пројекат и визија, истицао је Зоран Ђинђић јуна 2002. године. Уочио је врло јасно да уколико сведемо Србију само на актуелно стање, на ,,фактицитет”, ризикујемо да видимо себе у огледалу као болесника и као проблем, па би нас и други тако видели и третирали. Недовршена држава, слабашна економија, збуњена и уплашена елита, депресивно и подељено друштво. Таква Србија не би могла бити активна у међународним односима и ангажовани актер на Балкану, таква Србија не би могла значајно да утиче на своју судбину и своје окружење. Зато је неопходно да је разумемо као потенцијал, као оно што би могла да буде, уколико постоји визија и уколико се врати себи. Да би се вратила себи каква је била и каква би могла да буде, мора бити слободна да негује своју традицију, да се инспирише својом баштином и да реализује легитимне интересе.

Балкан је трусно геополитичко подручје, кога велики глобални играчи често спонтано обликују као зону конфликта ниског интензитета и чија је најновија прекомпозиција још увек у току (Европска комисија користи термин ,,стабилизација”). Због овог константног провизоријума, постоје фактори у региону који се још надају додатним добицима и концесијама, па им не одговара да Србија дејствује као еманциповани и динамични политички чинилац. У том циљу се из одређених кругова оспорава сам њен идентитет, другим речима легитимитет да делује и право на самосталну акцију. Покушава се, с тим у вези, оспорити и њена беспрекорна улога у два светска рата, током којих су искована многа савезништва и остварени бројни контакти, који би нам данас били више него драгоцени. То оспоравање најлакше је остварити вештачим повезивањем свих славних и часних момената у прошлом веку с контроверзним и трагичним догађајима из деведесетих година. Управо то је матрица која има за циљ да се Србија држи у константној дефанзиви, подозрењу и преиспитивању. Држави која се држи прикована за прошлост обликовану негативним стереотипима, ускраћује се право на амбицију и на слободно промишљање будућности. Последњем примеру активирања овог механизма присуствовали смо протекле недеље у Њујорку.

Многи напори су учињени протеклих година да се Србија потпуно легитимише на међународној сцени у смислу активирања старих европских савезништава, ревитализације контаката у арапском свету и обнављања поверења с најближимнародима у региону. Две најзначајније акције у овом правцу биле су добијање председавања ОЕБС-уи ГенералнојскупштиниУН. Преко ове две платформе Србија се дефинитивно ослобађа багажа деведесетих година и успоставља континуитет с државом која је у претходна два века била уважавана и економски напредна.

Један од најлепших момената оваквог приступа био је новогодишњи концерт у Генералној скупштини УН, у коме је кроз младе и талентоване људе из београдског хора Вива вокспредстављен део слободарске традиције нашег народа, у комбинацији са популарним интернационалним мелодијама. Овај поклон Србије свету оцењен је од комплетног дипломатског кора у Њујорку и од скоро две хиљаде специјалних гостију на концерту као један од најрафиниранијих културних догађаја у УН у протеклом периоду.

Читавих 48 сати после концерта, током којих се у одређеним опскурним круговима промишљало на који начин може да се оспори неоспориво, огласила су се лобистичка удружења за укидање Републике Српске под називом ,,Конгрес Бошњака Сјеверне Америке” и ,,Институт за истраживање геноцида, Канада”, са тезом да је ,,Марш на Дрину”, цитирам, ,,фашистичка песма”. Упркос страховитом притиску на кабинет генералног секретара УН и његовог портпарола, као и напорима да се изманипулише светско јавно мњење, овај маневар није успео. Портпарол УН је у прошли петак прецизирао да никаквог извињења ником није било од стране УН, а поред бројних честитики наравно ниједан приговор није дошао из дипломатског кора. Већина светских агенција је пренела појашњење кабинета председника Генералне скупштине УН историјског контекста ове песме и улоге коју је Србија имала у Првом светском рату. Бити поносан на своју земљу и инспирисати се и презентовати њену баштину јесте у потпуности компатибилно са обављањем највиших међународних функција. На те функције се не бирају апатриди, нити се полаже конкурс, већ се бирају кандидати суверених држава.

Станислав Бинички је 1917. године примљен у Музичку академију Француске због компоновања „Марша на Дрину”. Заборавити то, или дозволити другима да то испрљају, значило би немати веру да у будућности наши крајеви могу да изроде нове уметнике као што су Бинички, Црњанскиили Винавер. Исто тако, ни дебата о Хашком трибуналу није замрзавање у прошлости, већ борба да се већ данас има право на легитимну амбицију и интерес. Чување идентитета и заштита пијетета жртава јесте заправо борба за слободну акцију данас и за реалну шансу у будућности. А помирење и сарадња се могу остваривати само кроз истину и међусобно поштовање, никако кроз подметање и фалсификат. 

главни уредник научног часописа ,,Изазови европских интеграција”