Transport preko Soluna neisplativ

Solun je možda bio važna strateška kota za Dušana Nemanjića, ali današnjoj srpskoj privredi tamošnja luka, do koje bi trebalo da vodi kanal Dunav–Morava–Vardar, nije od velikog značaja. Jedina njena prednost eventualno bi bila što je za nas to luka koja je najbliža Sueckom kanalu, kuda prolaze brodovi sa robom iz Koreje, Kine i Japana. Te pošiljke, međutim, namenjene su i srednjoj Evropi pa idu u slovenačku luku Kopar, koja zalazi dublje u kontinent. Otpremanje iz Soluna bi vlasnicima tih tovara samo povećalo troškove, utolikopre što su cene usluga egejske luke tri puta veće nego u Kopru.

– Ni za žitarice nam solunska luka ne odgovara – ocenjuje stručnjak za rečni transport. – Kanalom bi mogle da plove barže nosivosti do 1.500 tona. Za žitarice i ostale rasute terete je to premalo. Niska cena rečnog prevoza rasutih roba se postiže ekonomijom obima, tako što se veće količine transportuju u jednoj pošiljci. Zato žitarice putuju Dunavom, koji ima bezmalo neograničen kapacitet. Pošiljke iz Srbije koje idu do luke Konstanca na dunavskom ušću nose od 6.000 do 10.000 tona. To je jedan od razloga iz kojih je Konstanca postala važna luka za žitarice i rasute terete u svetskim razmerama – kaže „Politikin” sagovornik koji je želeo da ostane anoniman.

Preko Konstance moraju da idu i rude, jer ih uvozimo iz Rumunije, Ukrajine i Rusije. Prevozom preko Soluna bismo u velikom luku zaobilazili najkraću rutu, a i tu bi problem predstavljao ograničen kapacitet kanala u poređenju sa ogromnim Dunavom, kao i četiri puta veće cene lučkih usluga nego u Konstanci.

– Zbog svega toga, naša privreda nije luda da ide preko Soluna, kao ni velike pomorske kompanije koje uvoze robu u Srbiju. Oko 80 odsto kontejnera koji nam stižu brodovima transportuje se preko Kopra. Ne iskorišćavamo najmoćniju evropsku reku, Dunav, koja vodi do istinski važne luke, Konstance, a hoćemo da pravimo kanal do Soluna. Kao da zidamo Vavilonsku kulu da bismo stigli do Atlantide – smatra „Politikin” sagovornik.

Za uređivanje plovnih puteva Dunava i Save, na kojoj brodske rute nisu još ni obeležene celom dužinom, nedostaje nam 344 miliona evra. S obzirom na stanje srpske flote, kojoj je prosek starosti oko 36 godina, snagu naše privrede i njenu nenaviknutost da koristi vodu za prevoz svojih proizvoda, gotovo da i ne moramo da žurimo da podignemo nivo rečne infrastrukture, pošto nema ko da je koristi. Svega 8,6 odsto robe prebacili smo rekama u 2011. godini, što je, ipak, više od poražavajućeg procenta iz prethodnih godina. Za 2012. godinu podaci još nisu sabrani, ali iz preliminarnih računica se vidi da je postotak opet osetno pao.

– Jedva 30.000 kontejnera s robom je količina koja se godišnje transportuje u Srbiji, i to svim vidovima saobraćaja. Jedna austrijska firma je skoro dve godine držala prvu redovnu kontejnersku liniju Budimpešta–Beograd–Konstanca, s cenama triput manjim nego za kamionski prevoz. Ni uz izuzetno povoljne uslove, naša privreda nije mogla da obezbedi dovoljno tereta u uvozu i izvozu da bi linija bila rentabilna, pa je ugašena u martu prošle godine – navodi stručnjak za rečni transport.

V. Vukasović