Lažni „odisaj” i iluzija promene

„Želim da verujem svim evropskim političarima koji svakodnevno ponavljaju da žele Srbiju u EU kao ravnopravnog člana evropske porodice naroda. Zato isto tako želim da verujem da nas ti isti političari, moje poštovane kolege, nikada neće postaviti pred izbor: Kosovo ili EU”.

„Srbija vrlo koncentrisano radi na tome da ispuni uslove za početak pregovora o pristupanju EU”.

„Niko nam neće vratiti Kosovo ako kažemo – nećemo u Evropsku uniju”.

„Mi Kosovo imamo u Ustavu. Neka Ustavni sud vrati Kosovo u ustavni okvir”.

Prvobitna namera mi je bila da se ovaj tekst sastoji samo od citata naših najviših državnih funkcionera na temu Kosova i Metohije i evrointegracija, i da, eventualno, samo postavim „nagradno” pitanje kome pomenute izjave pripadaju. Na kraju sam ipak odustao, ali i dalje verujem da su te (bez)brojne formulacije koje se monotono ponavljaju praktično iz dana u dan (sem one poslednje, koja je pomalo ipak „biser” za sebe), rečitije i slikovitije i od mog najciničnijeg mogućeg komentara.

Premda deluju kao da dolaze iz političkog bloka DS–LDP (prve tri kao da su Tadićeve, dok četvrta više vuče na Čedu Jovanovića) sve navedene izjave, kao i stotine sličnih koje se svakodnevno izlivaju iz naših štampanih i elektronskih medija, zapravo pripadaju aktuelnom predsedniku i premijeru Srbije. Dakle, šta bi trebalo misliti o političkom procesu u državi Srbiji ako Tomislav Nikolić i Ivica Dačić danas deluju i zvuče praktično identično kao Boris Tadić i Čedomir Jovanović juče (i danas). I šta reći o izborima koji se u javnosti predstavljaju kao borba na život i smrt između sila svetlosti i tame, a posle kojih po svim ključnim tačkama politika ostaje gotovo potpuno ista?

Neko će reći da je u pitanju „konsenzus” političke elite u pogledu pravca kojim Srbija treba da ide i da je to manje-više tako i u ostalom svetu, to jest u stabilnim društvima koja znaju kuda idu i koja ne menjaju svaki čas zacrtani kurs. Ali očito da je u pitanju nešto drugo. Izbori, a naročito postizborna trgovina u Srbiji zaista u neku ruku jesu „borba na život i smrt”, utoliko greše oni koji misle da je to sve samo farsa, ali ne borba oko velikih političkih ideja i geostrateških tema, već, plašim se, samo oko toga ko će koga strpati u zatvor i ko će doći u priliku da neograničeno raspolaže preostalim društvenim resursima.

Naravno da se, recimo, politika SAD i Velike Britanije ne menja od izbora do izbora. Ali tamo se ni u inače oštroj kampanji rivali ne sukobljavaju oko toga da li im je saveznik Iran ili Izrael, da li je Osama Bin Laden heroj ili zločinac i da li im je bliži NATO ili ,,Šangajka inicijativa“. Ovde je, međutim, uvek sve u igri i sve u pitanju – da bi na kraju uvek sve ostalo manje-više isto.

Zato se ipak ne možemo složiti sa ekspredsednikom Tadićem kada se, nakon svega, pomalo trijumfalistički pita: „Zar nije dirljivo kada Nikolić kaže da nikada ne smemo odustati od evropskih integracija, Vučić da bez Evropske unije ne možemo ekonomski da opstanemo, a Dačić da nam je dosta parole ’Kosovo je Srbija’ i da nam odricanje od evropske budućnosti nikada neće vratiti Kosovo?” Ne, nije dirljivo – mučno je, iako mogu donekle da razumem gorko likovanje bivšeg predsednika što oni koji su ga optuživali za „veleizdaju” sada vrte i variraju njegove evrofilne fraze.

Znači li to da je sve isto? Ne, sasvim. U nečemu je ipak bolje, u nečemu gore. Ali suštinska razlika je u tome što bi se, da je na vlasti ostala prethodna garnitura oličena u Borisu Tadiću, a pod pretpostavkom da bi radila manje-više ono isto što radi i aktuelna vlast, što bi se, dakle, u tom slučaju, danas po Beogradu i severu KiM valjale masovne demonstracije pod vođstvom opozicionog SNS-a i ostalih „patriotskih snaga” protiv „predaje Kosova” i „izdajničke vlasti”. A sada toga nema, jer su, uz retke izuzetke, „patriotske snage” zaokupljene raspodelom plena, prekomponovanjem lokalnih vlasti i strahom da ne budu uhapšene.  

Sve u svemu, glasači su dobili jedan lažni „odisaj” i iluziju promene, a Brisel i Vašington nastavak, pa čak i napadno ubrzanje dosadašnjeg spoljnopolitičkog kursa. Možda je zato i ona neobična briselska čestitka Nikoliću po podne 20. maja, doduše, bila pogrešno, to jest prerano odaslata – ali ne i na pogrešnu adresu?

glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao“