Avioni i džipadžije

– Vide li ti, moj komšija, ovaj avion juče kako zuji nad Beogradom. Uh, bre, kako se narogušio pa pikira, čini se, pravo na novobeogradske solitere. Zamalo da čvrkne u jednog – zajapurio je brkati majstor Prle obraćajući se menadžeru Rajku iz susednog stana, ustvari kancelarije, u Bloku 63.
– Videh nego šta – spremno dočekuje pitanje Rajko, u komšiluku zvani Uške. – To ti je, moj komšo, avion "Galeb", nekadašnji ponos avijacije Jugoslovenske Narodne Armije, ili kako smo je zvali Je-Ne-A. Mogao si da ga prepoznaš po onom kako se okreće u vazduhu. To su ti njegovi čuveni lupinzi. Nego, nije mi jasno da ti, izgleda, kasniš u razvoju. Kao da nisi obavešten da je kao i mnogo šta vojnog prodato privatnicima. Pa i taj avion. Čudna mi čuda – čovek kupio avion pa se vozika po nebu do mile volje. Tu nema kome da plaća putarinu kao mi smrtnici po autoputevima.

Tu se majstor malo zamisli. Oćuta desetinu sekundi pa nađe kvaku za dalji razgovor.

– Jes, bio sam na vojnom otpadu u Zemunu. Tamo je u prodaji sve od igle do lokomotive. Avione nisam našao jer su očigledno rasprodati. Nego da te pitam, ti si učena glava, šta on ima da se vozika po nebesima i to iznad naših glava. Pa oni iz Je-Ne-A to nikad nisu radili. A i bombardovanje ne beše tako davno. Prosto sam alergičan na te zvukove – izjada se Prle očigledno olakšane duše.

– E moj komšija. Ti izgleda stvarno ne razumeš ovu situaciju. Evo ti odgovora. Prvo i prvo zašto bi čovek kupovao avion ako ne može da se vozika kad hoće i kuda hoće. Ko će da zna da je on vlasnik aeroplana ako ne paradira sa njim. Pa valjda zato i postoje komšije, rodbina i prijatelji da se pred njima pohvališ. Drugo, ti izgleda nemaš vremena da gledaš televiziju. Tamo ti se u filmovima mnogo toga događa po vasioni. Privatni avioni, hidroavioni, helikopteri špartaju po celoj planeti. Ljudi imaju para, može im se. Što bismo pa mi bili gori od njih. To je napredak društva, civilizacije, 21. vek – objasni priučeni menadžer.

U tom času niz stepenište se začuše štiklice naočite profesorke Dare. Načula je poslednje rečenice ovog ćaskanja, ali taman toliko da prasne kao naduvana papirnata kesa.

– Ko je to rekao civilizacija – graknu kao guja ljuta. Silazim i penjem se na 18. sprat peške jer danima nema ko da popravi lift. O čemu vi buncate. Kako je jadnim penzionerima, tek lekarima iz hitne pomoći. Kako je ženama što vukljaju one najlon kesetine sa pijace, što se izmoždene od one omladine, često nevaljale, vraćamo premorene sa posla. Što često dinara nemamo po džepovima. To nikoga ne zanima, a posle dođu ti isti bezbožnici da moljakaju za glasove. Idu od vrata do vrata, poklanjaju neke olovke i upaljače, pišu nepristojno potpisana pisma... u dahu izgovori profesorka.

Uze vazduh pa ponovo razigra govorni organ. – A to što nam se vozikaju po nebesima i razapinju parole sa ljubavnim porukama vama je to vickasto. E, meni nije. Malo nam je džipadžija što tutnje po ulicama kao da im ih je deda izgradio, nego su sada krenuli da nam skaču i odozgo po glavama. Sram da ih bude. I vas, posebno, vajni poslovnjaku. Šta vi to pa radite. Prodajete maglu, a drpate para da se ne zna za dosta. I vi nešto pričate o napretku čovečanstva – jedva se zaustavi, ljutita kao lavica, komšinica Dara.

– Nemojte komšinice, molim vas – usudi se da prozbori menadžer Rajko. – Nije baš sve to tako – i to je bilo njegovo poslednje što se čulo.

– More šta nije – vrisnu opet Dara, najavljujući udar bez mnogo finoće i akademskog izražavanja. Boga li ti tvog, i ti si jedan od njih, kao da mi to ne znamo, je li. Mi smo budale, majmuni. To što si u potaji sazidao kućerak pa ga opremio svim i svačim, to je tebi u ovoj besparici normalno. Pa što ne propuštaš putovanja po belom svetu čim naiđe koji neradni dan ili praznik za debele pare i to ti je prirodno. Samo koliko ti vredi taj džip – barabo jedna i tu profesorki puče film. Zamahnu tašnetinom i srećom ne pogodi ga u glavu. Razlete se sadržina ženskog rudnika na sve strane.

Majstor Prle, u trenu zbunjen, shvati da i on nešto mora da kaže. Skupi hrabrost i pridruži se profesorki.

– Jeste, jeste, u pravu je ona. Šta ti meni da sam ja zaostao u razvoju. Ti si podivljao, najeo se i napio. More, nema države, nema zakona pa ti vršljaš koliko ti volja. Razmnožila se mafija pa počela da davi narod kao zmija žabe. Dokle, bre, tako. Za vas ne važe ni božiji ni zemaljski zakoni. Samo zaboravljate, onaj gore glavni "inženjer" sve gleda i piše – zapreti Prle i pomože Dari da pokupi rasuti teret iz Darine tašne.

Menadžer Rajko, očito zbunjen, pomalo i preplašen, videvši da je izgubio sagovornike, dohvati se gelendera i ubrzanim koracima, bez doviđenja, istutnji iz zgradurine. Razmišljao je usput gde je stao na žulj ovim ljudima. Bio je prema njima pomalo uzdržan, ali uvek ljubazan. Izbegavao je političke razgovore, a o svom biznisu, daleko bilo, nije reč progovorio. Doduše, nije se isticao nekom posebnom pažnjom prema dečici, nikad ih nije častio čokoladom. Nikad Rajkovoj ženi Zorici nije sto grama kafe doneo. A redovno je kafenisao kod njih. S kim će, ako ne sa komšijom. Ali, ko ih štrika, sirotinja, zaključio je bez imalo žala što više neće piti kafu i razmenjivati misli sa komšilukom.

A profesorka Dara i majstor Rajko posle svega progovoriše još koju, onako tiho, pomalo i postiđeni, što im je komšija naleteo na živac. Jedino je još, da začini događaj, kao da stavlja šlag na tortu, promrljala supruga Zorica: