Авиони и џипаџије

– Виде ли ти, мој комшија, овај авион јуче како зуји над Београдом. Ух, бре, како се нарогушио па пикира, чини се, право на новобеоградске солитере. Замало да чвркне у једног – зајапурио је бркати мајстор Прле обраћајући се менаџеру Рајку из суседног стана, уствари канцеларије, у Блоку 63.
– Видех него шта – спремно дочекује питање Рајко, у комшилуку звани Ушке. – То ти је, мој комшо, авион "Галеб", некадашњи понос авијације Југословенске Народне Армије, или како смо је звали Је-Не-А. Могао си да га препознаш по оном како се окреће у ваздуху. То су ти његови чувени лупинзи. Него, није ми јасно да ти, изгледа, касниш у развоју. Као да ниси обавештен да је као и много шта војног продато приватницима. Па и тај авион. Чудна ми чуда – човек купио авион па се возика по небу до миле воље. Ту нема коме да плаћа путарину као ми смртници по аутопутевима.

Ту се мајстор мало замисли. Оћута десетину секунди па нађе кваку за даљи разговор.

– Јес, био сам на војном отпаду у Земуну. Тамо је у продаји све од игле до локомотиве. Авионе нисам нашао јер су очигледно распродати. Него да те питам, ти си учена глава, шта он има да се возика по небесима и то изнад наших глава. Па они из Је-Не-А то никад нису радили. А и бомбардовање не беше тако давно. Просто сам алергичан на те звукове – изјада се Прле очигледно олакшане душе.

– Е мој комшија. Ти изгледа стварно не разумеш ову ситуацију. Ево ти одговора. Прво и прво зашто би човек куповао авион ако не може да се возика кад хоће и куда хоће. Ко ће да зна да је он власник аероплана ако не парадира са њим. Па ваљда зато и постоје комшије, родбина и пријатељи да се пред њима похвалиш. Друго, ти изгледа немаш времена да гледаш телевизију. Тамо ти се у филмовима много тога догађа по васиони. Приватни авиони, хидроавиони, хеликоптери шпартају по целој планети. Људи имају пара, може им се. Што бисмо па ми били гори од њих. То је напредак друштва, цивилизације, 21. век – објасни приучени менаџер.

У том часу низ степениште се зачуше штиклице наочите професорке Даре. Начула је последње реченице овог ћаскања, али таман толико да прасне као надувана папирната кеса.

– Ко је то рекао цивилизација – гракну као гуја љута. Силазим и пењем се на 18. спрат пешке јер данима нема ко да поправи лифт. О чему ви бунцате. Како је јадним пензионерима, тек лекарима из хитне помоћи. Како је женама што вукљају оне најлон кесетине са пијаце, што се измождене од оне омладине, често неваљале, враћамо преморене са посла. Што често динара немамо по џеповима. То никога не занима, а после дођу ти исти безбожници да мољакају за гласове. Иду од врата до врата, поклањају неке оловке и упаљаче, пишу непристојно потписана писма... у даху изговори професорка.

Узе ваздух па поново разигра говорни орган. – А то што нам се возикају по небесима и разапињу пароле са љубавним порукама вама је то вицкасто. Е, мени није. Мало нам је џипаџија што тутње по улицама као да им их је деда изградио, него су сада кренули да нам скачу и одозго по главама. Срам да их буде. И вас, посебно, вајни пословњаку. Шта ви то па радите. Продајете маглу, а дрпате пара да се не зна за доста. И ви нешто причате о напретку човечанства – једва се заустави, љутита као лавица, комшиница Дара.

– Немојте комшинице, молим вас – усуди се да прозбори менаџер Рајко. – Није баш све то тако – и то је било његово последње што се чуло.

– Море шта није – врисну опет Дара, најављујући удар без много финоће и академског изражавања. Бога ли ти твог, и ти си један од њих, као да ми то не знамо, је ли. Ми смо будале, мајмуни. То што си у потаји сазидао кућерак па га опремио свим и свачим, то је теби у овој беспарици нормално. Па што не пропушташ путовања по белом свету чим наиђе који нерадни дан или празник за дебеле паре и то ти је природно. Само колико ти вреди тај џип – барабо једна и ту професорки пуче филм. Замахну ташнетином и срећом не погоди га у главу. Разлете се садржина женског рудника на све стране.

Мајстор Прле, у трену збуњен, схвати да и он нешто мора да каже. Скупи храброст и придружи се професорки.

– Јесте, јесте, у праву је она. Шта ти мени да сам ја заостао у развоју. Ти си подивљао, најео се и напио. Море, нема државе, нема закона па ти вршљаш колико ти воља. Размножила се мафија па почела да дави народ као змија жабе. Докле, бре, тако. За вас не важе ни божији ни земаљски закони. Само заборављате, онај горе главни "инжењер" све гледа и пише – запрети Прле и поможе Дари да покупи расути терет из Дарине ташне.

Менаџер Рајко, очито збуњен, помало и преплашен, видевши да је изгубио саговорнике, дохвати се гелендера и убрзаним корацима, без довиђења, истутњи из зградурине. Размишљао је успут где је стао на жуљ овим људима. Био је према њима помало уздржан, али увек љубазан. Избегавао је политичке разговоре, а о свом бизнису, далеко било, није реч проговорио. Додуше, није се истицао неком посебном пажњом према дечици, никад их није частио чоколадом. Никад Рајковој жени Зорици није сто грама кафе донео. А редовно је кафенисао код њих. С ким ће, ако не са комшијом. Али, ко их штрика, сиротиња, закључио је без имало жала што више неће пити кафу и размењивати мисли са комшилуком.

А професорка Дара и мајстор Рајко после свега проговорише још коју, онако тихо, помало и постиђени, што им је комшија налетео на живац. Једино је још, да зачини догађај, као да ставља шлаг на торту, промрљала супруга Зорица: