Evropu hvali, u Osečini živi

Dok Srbija žuri ka Evropskoj uniji, Stanislav Mijailović je posle tri decenije rada u Nemačkoj pohrlio u Srbiju, u rodnu Osečinu, da gaji ovce i bugarski orah. Otišao je iz rodnog kraja još davne 1965. godine, zahvaljujući stipendiji tadašnjeg "Žegrapa", a onda je napisao molbu da produži boravak. "Žegrap" se složio i Mijailović je postao gastarbajter.

Bio je uspešan građevinski preduzimač, pa potom i vlasnik građevinske firme koju danas vodi njegov sin. Za njega je došlo vreme da šeta po svojim livadama i voćnjacima na brdu iznad Osečine i da kroz sopstveno iskustvo sumira razlike evropskog i srpskog načina života.

Nekada su to bila dva potpuno različita sistema, danas se i kod nas pišu zakoni po ugledu na evropske, ali razlika kao da se ne smanjuje, uprkos političkim proklamacijama, sloganima i programima političkih stranaka.

Stanislav već nekoliko godina živi kao povratnik, sagradio je kuću uređenu po nemačkim standardima, dodao je i kamin, a na zid okačio sliku bivšeg nemačkog predsednika Riharda fon Vajczekera. Na toj slici se Mijailović srdačno pozdravlja sa šefom nemačke države u svojstvu sindikalnog rukovodioca zaduženog za strane radnike koji je došao da uloži protest protiv zakona kancelara Kola, jer je bio diskriminatorski prema stranim radnicima. Rihard fon Vajczeker je uvažio Mijailovićeve argumente. Kolov zakon je povučen, bračni drugovi stranih radnika u Nemačkoj nisu više morali da čekaju tri godine da bi ušli u Bundes republiku. Mijailović je pobedio.

– Nemačka je pravna država. Zato nije čudno da jedan građevinac iz Osečine kao šef sindikata stranih radnika nadjača kancelara. Ustav je bio na našoj strani – objašnjava Stanislav.

Stanislav je i nosilac nekoliko odlikovanja, kao građevinski preduzimač sa velikim ugledom pomagao je našim firmama da dobiju unosne poslove u Nemačkoj. Odveo je pedeset dvoje Osečinaca u Evropu, zaposlio ih, vodio brigu o njima u prvo vreme, čak ih je u početku odvozio i dovozio na posao da se ne izgube u prevozu.

Nije ni u rodnom kraju bez izazova. Hteo je da napravi put od nekoliko kilometra koji od zaseoka vodi do glavnog puta. Sokak je bio uzan i trebalo ga je proširiti sa svake strane po metar, a onda i asfaltirati. Novac nije bio problem, ali komšije jesu, jer se nisu složili da se odreknu po metar imanja duž puta. Radije su bili spremni  da gaze po blatu u čizmama, tako su navikli, a navike je teško menjati.

Mijailoviću je u ubeđivanju pomoglo diplomatsko iskustvo iz Nemačke. Kad je Fon Vajczeker uvažio njegove argumente nije ga napuštala nada da će i komšiluk na kraju popustiti. I tako se i desilo, danas deca ne gaze više po blatu na putu do škole, a komšije pokajnički govore kako bi, da su znali koliko je lepše ići asfaltom do kuće, odsekli i dva metra od imanja.

– U Nemačkoj, ako vozite kola i bacite pikavac kroz prozor svi koji voze iza vas odmah će uključiti mobilne telefone i zvati policiju da izdiktiraju broj vaše registarske tablice. Tamo je svest ljudi potpuno drugačija nego kod nas, i nama će biti potrebno mnogo vremena da im se približimo i prihvatimo evropske navike – kaže Mijailović.

Mijailović u Srbiji ima voćnjak i stado ovaca koje pasu između stabala bugarskog oraha na porodičnom imanju. Za ovce je sagradio košaru sa toplim podom, a plantažu je ogradio žicom. Uživa da vreme provodi ćaskajući sa radnicima i agronomom koji brine o voćkama. Njegova plantaža bugarskog oraha je najveća u celoj bivšoj Jugoslaviji, od Vardara do Triglava, prostire se na pet hektara površine.

– U Nemačkoj je život uređeniji, za sve postoje pravila, ako ih poštuješ za tebe ima mesta. Ali, zaključuje Stanislav svoju životnu filozofiju, u Srbiji se lepše živi.