Европу хвали, у Осечини живи

Док Србија жури ка Европској унији, Станислав Мијаиловић је после три деценије рада у Немачкој похрлио у Србију, у родну Осечину, да гаји овце и бугарски орах. Отишао је из родног краја још давне 1965. године, захваљујући стипендији тадашњег "Жеграпа", а онда је написао молбу да продужи боравак. "Жеграп" се сложио и Мијаиловић је постао гастарбајтер.

Био је успешан грађевински предузимач, па потом и власник грађевинске фирме коју данас води његов син. За њега је дошло време да шета по својим ливадама и воћњацима на брду изнад Осечине и да кроз сопствено искуство сумира разлике европског и српског начина живота.

Некада су то била два потпуно различита система, данас се и код нас пишу закони по угледу на европске, али разлика као да се не смањује, упркос политичким прокламацијама, слоганима и програмима политичких странака.

Станислав већ неколико година живи као повратник, саградио је кућу уређену по немачким стандардима, додао је и камин, а на зид окачио слику бившег немачког председника Рихарда фон Вајцзекера. На тој слици се Мијаиловић срдачно поздравља са шефом немачке државе у својству синдикалног руководиоца задуженог за стране раднике који је дошао да уложи протест против закона канцелара Кола, јер је био дискриминаторски према страним радницима. Рихард фон Вајцзекер је уважио Мијаиловићеве аргументе. Колов закон је повучен, брачни другови страних радника у Немачкој нису више морали да чекају три године да би ушли у Бундес републику. Мијаиловић је победио.

– Немачка је правна држава. Зато није чудно да један грађевинац из Осечине као шеф синдиката страних радника надјача канцелара. Устав је био на нашој страни – објашњава Станислав.

Станислав је и носилац неколико одликовања, као грађевински предузимач са великим угледом помагао је нашим фирмама да добију уносне послове у Немачкој. Одвео је педесет двоје Осечинаца у Европу, запослио их, водио бригу о њима у прво време, чак их је у почетку одвозио и довозио на посао да се не изгубе у превозу.

Није ни у родном крају без изазова. Хтео је да направи пут од неколико километра који од засеока води до главног пута. Сокак је био узан и требало га је проширити са сваке стране по метар, а онда и асфалтирати. Новац није био проблем, али комшије јесу, јер се нису сложили да се одрекну по метар имања дуж пута. Радије су били спремни  да газе по блату у чизмама, тако су навикли, а навике је тешко мењати.

Мијаиловићу је у убеђивању помогло дипломатско искуство из Немачке. Кад је Фон Вајцзекер уважио његове аргументе није га напуштала нада да ће и комшилук на крају попустити. И тако се и десило, данас деца не газе више по блату на путу до школе, а комшије покајнички говоре како би, да су знали колико је лепше ићи асфалтом до куће, одсекли и два метра од имања.

– У Немачкој, ако возите кола и баците пикавац кроз прозор сви који возе иза вас одмах ће укључити мобилне телефоне и звати полицију да издиктирају број ваше регистарске таблице. Тамо је свест људи потпуно другачија него код нас, и нама ће бити потребно много времена да им се приближимо и прихватимо европске навике – каже Мијаиловић.

Мијаиловић у Србији има воћњак и стадо оваца које пасу између стабала бугарског ораха на породичном имању. За овце је саградио кошару са топлим подом, а плантажу је оградио жицом. Ужива да време проводи ћаскајући са радницима и агрономом који брине о воћкама. Његова плантажа бугарског ораха је највећа у целој бившој Југославији, од Вардара до Триглава, простире се на пет хектара површине.

– У Немачкој је живот уређенији, за све постоје правила, ако их поштујеш за тебе има места. Али, закључује Станислав своју животну филозофију, у Србији се лепше живи.