Selo „oročeno” na 20 godina

Gornji Milanovac – Nema lepšeg mesta u čitavom selu. Odavde ću da gledam crkvu i kafanu u Šilopaju, panoramu Nakučana i Krive Reke, planina Rudnik mi je kao na dlanu – pokazuje rukom Obrad Adžić iz zaseoka Bukova po pejzažima svoga i okolnih sela dok stojimo kraj večne kuće koju je, pre osam godina, podigao za suprugu Smilju i sebe. – Rano je, govorili mi, nemoj, Obrade, prizivati nesreću. Nije rano, ako to ja ne učinim za života, ko zna hoće li iko posle. Valja uljudno stati u red, a pod kojim sam rednim brojem na spisku, ima ko odlučuje o tome i o kiši. A mermer i naše slike na porculanu neće da istrule, večni su.

I Cerova je među mnogobrojnim selima takovsko-rudničko-gružanskog kraja koja dotrajavaju. Niko ne mogaše da se seti kad je poslednji put zavijorio svadbarski barjak ili zaplakalo novorođenče u kolevci. Bilo je to davno – nije precizan odgovor, ali sigurno znači pre dve-tri decenije. U katastarskim knjigama stoji da se selo proteže na 556 hektara, ali u selu je svega 13 krava – po goveče na svaku kuću iz koje se još dim vije.

– Svi možemo da stanemo u traktorsku prikolicu, bilo bi dobro da imamo još kojeg mlađeg traktoristu da nas malo provoza. Teško da nas možeš izbrojati tridesetak, sve po jedno-dvoje-troje u kući, a za razliku od većine sela, kod nas je više udovaca nego udovica – govori Smilja, Obradova vršnjakinja, dok pred nas iznosi „što se trenutno u kući zateklo, jer niste najavili da ćete doći“.

Uspomene, uspomene! Nekada ranije, sala doma kulture nije mogla da primi sve koji su dolazili na igranku do zore, bilo je omladine kao na gori lista. A danas? Taj isti dom izgleda strašno, ni svraka na njega ne sleće. Sete ga se samo kad treba zalepiti novu umrlicu na tablu o njegovom zidu. U nekadašnjem izlogu prodavnice paučina i staklena srča, autobusa nikad nije ni bilo, neće ga ni biti. Svakog drugog petka (pazarni dan u Milanovcu) Cerovčani odu u Šilopaj na autobus, pa do grada da kupe šta im za kuću treba za pola meseca.

– Razišla se mladež odavno. I ja sam bio otišao u Austriju da radim. Radio sam dve godine, ali Smilja navalila na mene: vrati se, vrati se, i ja se vratih. Za te dve godine primam neku penzijicu u evrima, taman za kafu i rakiju kad odem u grad – priča nam Obrad. – Kažem vam da sam mnogo voleo muziku i kolo, i sad bih zaigrao da imam gde i sa kim. Ostavio sam amanet da mi na dan sahrane budu svirači, da se, kad me spuste u „večnu kuću“, okrene kolo naokolo. Vidite kako je lepa ova zaravan, ko naručena za jedan dobar „moravac“.