Село „орочено” на 20 година

Горњи Милановац – Нема лепшег места у читавом селу. Одавде ћу да гледам цркву и кафану у Шилопају, панораму Накучана и Криве Реке, планина Рудник ми је као на длану – показује руком Обрад Аџић из засеока Букова по пејзажима свога и околних села док стојимо крај вечне куће коју је, пре осам година, подигао за супругу Смиљу и себе. – Рано је, говорили ми, немој, Обраде, призивати несрећу. Није рано, ако то ја не учиним за живота, ко зна хоће ли ико после. Ваља уљудно стати у ред, а под којим сам редним бројем на списку, има ко одлучује о томе и о киши. А мермер и наше слике на порцулану неће да иструле, вечни су.

И Церова је међу многобројним селима таковско-рудничко-гружанског краја која дотрајавају. Нико не могаше да се сети кад је последњи пут завијорио свадбарски барјак или заплакало новорођенче у колевци. Било је то давно – није прецизан одговор, али сигурно значи пре две-три деценије. У катастарским књигама стоји да се село протеже на 556 хектара, али у селу је свега 13 крава – по говече на сваку кућу из које се још дим вије.

– Сви можемо да станемо у тракторску приколицу, било би добро да имамо још којег млађег трактористу да нас мало провоза. Тешко да нас можеш избројати тридесетак, све по једно-двоје-троје у кући, а за разлику од већине села, код нас је више удоваца него удовица – говори Смиља, Обрадова вршњакиња, док пред нас износи „што се тренутно у кући затекло, јер нисте најавили да ћете доћи“.

Успомене, успомене! Некада раније, сала дома културе није могла да прими све који су долазили на игранку до зоре, било је омладине као на гори листа. А данас? Тај исти дом изгледа страшно, ни сврака на њега не слеће. Сете га се само кад треба залепити нову умрлицу на таблу о његовом зиду. У некадашњем излогу продавнице паучина и стаклена срча, аутобуса никад није ни било, неће га ни бити. Сваког другог петка (пазарни дан у Милановцу) Церовчани оду у Шилопај на аутобус, па до града да купе шта им за кућу треба за пола месеца.

– Разишла се младеж одавно. И ја сам био отишао у Аустрију да радим. Радио сам две године, али Смиља навалила на мене: врати се, врати се, и ја се вратих. За те две године примам неку пензијицу у еврима, таман за кафу и ракију кад одем у град – прича нам Обрад. – Кажем вам да сам много волео музику и коло, и сад бих заиграо да имам где и са ким. Оставио сам аманет да ми на дан сахране буду свирачи, да се, кад ме спусте у „вечну кућу“, окрене коло наоколо. Видите како је лепа ова зараван, ко наручена за један добар „моравац“.