Jevtići čekaju pomoć Beograda

Kosovska Kamenica, Rajanovce – Na osmom kilometru od Kosovske Kamenice ugnezdilo se selo Rajanovce, sa oko 200 srpskih duša, zaboravljeno od svih. Ovde, na nadmorskoj visini od oko 800 metara, uprkos gustoj magli, puca pogled ka centralnoj Srbiji.U domu smo porodice Časlava Jevtića, koji se  pre tri godine vratio u svoje selo, pošto je odmah posle rata otišao da kao građevinski radnik zaradi za sebe i majku. Vratio sei oženio Marijanom,Albankom iz Lješa, kod Skadra. Sam je prevalio put do Albanije, jer nije imao 5.000 evra, koliko su tražili da mu „kaparišu” mladu.

Časlav i Marijana su dan pre Savindana dobili ćerku Anđelu. Sedimo na terasi dotrajale, naherene i trošne kuće Jevtića, koja je sagrađena pre šest decenija. Ne možemo u kuću, nemamo gde – u jedinoj, u isto vreme i gostinskoj i dnevnoj sobi, zidovi i plafon su podupreti direcima, kao što je i spoljni zid kuće „ojačan” gredama i kojekakvim letvama.

„Svako veče legnemo i Bogu se pomolimo da nas ujutru neko ne nađu zatrpane”, kazuje nam Časlavljeva majka Živka, koja je prevalila sedamdesetu.

Nove muke Jevtića počele su dolaskom Marijane Preći, devojke iz Lješa, poreklom iz bogateporodice, kraj morau Albaniji.Crna omanja ženica, jedna je od deset srpskih snajki koje su iz Albanije stigle i udale se u kosovskokameničku opštinu.

„Već dve godine obijam pragovene bih li uspeo da obezbedim državljanstvo za Marijanu. Kažu da je to procedura i da traje. Ali, nikako da se pomirim s tim da Marijana nema zdravstvenu knjižicu i da moramo za njeno lečenje, koje je neophodno, da stalno idemo u Albaniju. Išao sam i u Beograd, u Ministarstvo zdravlja, svojevremeno u narodnu kancelariju predsednika Srbije, obraćao se sada Kancelariji za Kosovo i Metohiju. Verujem u državu, verujem u Srbiju, nadam se da će nam pomoći”, kaže pogleda uprtog u daljinu Časlav Jevtić, kome je 47. godina i koji živi s porodicom od 11.000 dinara pomoći koju prima od države Srbije.

Ne znaju kud će pre s tim parama. Kupe ponekad džak brašna, malo šećera, soli. Prošle godine zasadili su žitom 50 ari zemlje, komšija im je poorao. Marijana je vredna, nije joj teško da na leđima donosi svako jutro vodu, dva kilometra udaljenu od kuće.

„Lakše mi je bilo kod mojih u Albaniji, ali ovde je moj novi život. Nije mi teško ništa da radim”, priča, na dobrom srpskom jeziku,Marijana, koja je napunila 36 godina.

Iako je ponovo trudna, ustaje Marijana u cik zore da nahrani nekoliko kokošaka što je iz Albanije donela, da nahrani dva psa, da zabavi malu Anđelu, jer ova beba nema čak ni zvečku od igračaka, onu kojoj se bebe prvo raduju.

Imaju imanje pet hektara, neorane njive, livade zarasle u utrinu. Nemaju ništa od stoke. Da im je barem jedna krava, od mleka i sira da žive.

Jevtićima je potrebna pomoć u odeći, obućii hrani. Veru u bolje sutra daje im pomisao da su im za ove dve godine, otkako je Marijana u Rajanovce došla, pomagali ljudi dobre volje, komšije, lekari u Velikom Ropotovu, medicinsko osoblje u Gračanici. Tako je bilo i prošle godine kada su Marijanu promrzlu i mokru primili u porodilište posle tri i po sata hoda.

„Zamršena birokratska procedura remeti nam život. Bitno je da smo svi zdravo. Ali, ne smem ni da pomislim da sada u martu moramo ponovo za Albaniju. A moramo i dete da vodimo”, kazuje Časlav Jevtić, zagledan u ogrubele ruke, rešen i pored svih nedaća i nevolja da ostane i bude tu na svome. Jer, kako reče Časlav, tamo u Srbiji ubila ga je tuga za svojom kućom, za majkom. A sad kad se skućio, kaže, ne može ga ništa pomeriti.

Nije stigla pomoć Jevtićima ni otkuda, a pošto odbijamo da sednemo za već postavljeni sto, koji je Marijana postavila kao da je slava, predajemo im pomoć Crvenog krsta Kosova i Metohije. Zaposleni su im spremili dva paketa hrane i higijenskih sredstava i pet komada ćebadi. A najveći deo od 11.000 dinara mesečne socijalne pomoći čuvaju za put u Albaniju, gde Marijana mora da održava svoju rizičnu trudnoću, jer još nije dobila srpsku zdravstvenu knjižicu.

----------------------------------------------------------------

Mala Anđela spava u podrumu

Kuća Jevtića samo što se ne sruši. Obećali im pomoć opštinari iz Kosovske Kamenice, rekli su da će im na proleće dati materijala u vrednosti od 300.000 dinara. Tek toliko da bi mogli da dozidaju još jednu sobu, da mala Anđela ne spava u podrumu, odakle, kad kiše nagrnu i sneg krene da se otapa, moraju kofama da izbacuju vodu.