Јевтићи чекају помоћ Београда

Косовска Каменица, Рајановце – На осмом километру од Косовске Каменице угнездило се село Рајановце, са око 200 српских душа, заборављено од свих. Овде, на надморској висини од око 800 метара, упркос густој магли, пуца поглед ка централној Србији.У дому смо породице Часлава Јевтића, који се  пре три године вратио у своје село, пошто је одмах после рата отишао да као грађевински радник заради за себе и мајку. Вратио сеи оженио Маријаном,Албанком из Љеша, код Скадра. Сам је превалио пут до Албаније, јер није имао 5.000 евра, колико су тражили да му „капаришу” младу.

Часлав и Маријана су дан пре Савиндана добили ћерку Анђелу. Седимо на тераси дотрајале, нахерене и трошне куће Јевтића, која је саграђена пре шест деценија. Не можемо у кућу, немамо где – у јединој, у исто време и гостинској и дневној соби, зидови и плафон су подупрети дирецима, као што је и спољни зид куће „ојачан” гредама и којекаквим летвама.

„Свако вече легнемо и Богу се помолимо да нас ујутру неко не нађу затрпане”, казује нам Часлављева мајка Живка, која је превалила седамдесету.

Нове муке Јевтића почеле су доласком Маријане Прећи, девојке из Љеша, пореклом из богатепородице, крај морау Албанији.Црна омања женица, једна је од десет српских снајки које су из Албаније стигле и удале се у косовскокаменичку општину.

„Већ две године обијам праговене бих ли успео да обезбедим држављанство за Маријану. Кажу да је то процедура и да траје. Али, никако да се помирим с тим да Маријана нема здравствену књижицу и да морамо за њено лечење, које је неопходно, да стално идемо у Албанију. Ишао сам и у Београд, у Министарство здравља, својевремено у народну канцеларију председника Србије, обраћао се сада Канцеларији за Косово и Метохију. Верујем у државу, верујем у Србију, надам се да ће нам помоћи”, каже погледа упртог у даљину Часлав Јевтић, коме је 47. година и који живи с породицом од 11.000 динара помоћи коју прима од државе Србије.

Не знају куд ће пре с тим парама. Купе понекад џак брашна, мало шећера, соли. Прошле године засадили су житом 50 ари земље, комшија им је поорао. Маријана је вредна, није јој тешко да на леђима доноси свако јутро воду, два километра удаљену од куће.

„Лакше ми је било код мојих у Албанији, али овде је мој нови живот. Није ми тешко ништа да радим”, прича, на добром српском језику,Маријана, која је напунила 36 година.

Иако је поново трудна, устаје Маријана у цик зоре да нахрани неколико кокошака што је из Албаније донела, да нахрани два пса, да забави малу Анђелу, јер ова беба нема чак ни звечку од играчака, ону којој се бебе прво радују.

Имају имање пет хектара, неоране њиве, ливаде зарасле у утрину. Немају ништа од стоке. Да им је барем једна крава, од млека и сира да живе.

Јевтићима је потребна помоћ у одећи, обућии храни. Веру у боље сутра даје им помисао да су им за ове две године, откако је Маријана у Рајановце дошла, помагали људи добре воље, комшије, лекари у Великом Ропотову, медицинско особље у Грачаници. Тако је било и прошле године када су Маријану промрзлу и мокру примили у породилиште после три и по сата хода.

„Замршена бирократска процедура ремети нам живот. Битно је да смо сви здраво. Али, не смем ни да помислим да сада у марту морамо поново за Албанију. А морамо и дете да водимо”, казује Часлав Јевтић, загледан у огрубеле руке, решен и поред свих недаћа и невоља да остане и буде ту на своме. Јер, како рече Часлав, тамо у Србији убила га је туга за својом кућом, за мајком. А сад кад се скућио, каже, не може га ништа померити.

Није стигла помоћ Јевтићима ни откуда, а пошто одбијамо да седнемо за већ постављени сто, који је Маријана поставила као да је слава, предајемо им помоћ Црвеног крста Косова и Метохије. Запослени су им спремили два пакета хране и хигијенских средстава и пет комада ћебади. А највећи део од 11.000 динара месечне социјалне помоћи чувају за пут у Албанију, где Маријана мора да одржава своју ризичну трудноћу, јер још није добила српску здравствену књижицу.

----------------------------------------------------------------

Мала Анђела спава у подруму

Кућа Јевтића само што се не сруши. Обећали им помоћ општинари из Косовске Каменице, рекли су да ће им на пролеће дати материјала у вредности од 300.000 динара. Тек толико да би могли да дозидају још једну собу, да мала Анђела не спава у подруму, одакле, кад кише нагрну и снег крене да се отапа, морају кофама да избацују воду.