Taksi kola za spavanje

Bajina Bašta – Za taksistu sa najdužim taksi stažom u užičkom regionu, Bajinobaštanina Radenka Jovanovića, njegovi poznanici u šali i zbilji kažu: on, izgleda, više spava u taksiju nego što ga vozi. Jeste tako, priznaje Jovanović i dodaje da ga je, evo, u 35. godini taksiranja situacija na to naterala.– Konkurencija me načisto ubi, ova taksi udruženja obaraju cenu vožnje, a ja sam i sada, kao nekad, "slobodan strelac". Dok drugi putnike voze u "mercedesima", ja taksiram "ladom" starom 17 godina. Šta ću, zarada skromna, ne može se bolje. Zato poslednjih godina dolazim na taksi stanicu više da sam prisutan, nego što zarađujem. Pa kad nema posla, spavam u kolima – objašnjava ovaj 57-godišnjak.

Počeo je Radenko u mladosti da taksira. Došao 1972. godine iz bajinobaštanskog sela Pridola u Užice i sa svojom novom "škodom MB" bio tada jedan od retkih taksista u tom gradu. U to vreme, kaže, ne bi ih više u ovoj profesiji od desetak u celom kraju, sada ih skoro hiljada.– Bila je tada čast i privilegija biti taksista. Lepo se zarađivalo, gorivo bilo jeftino, a putnici poštovali vozača. Stizao sam svuda, godišnje prelazio i do 50.000 kilometara. Vozio putnike širom bivše SFRJ, najdalje do Celja. Posle "škode" promenio dva "tristaća" i dve "lade". Sve nova vozila. Eh, kakva su to vremena bila – seća se naš sagovornik, koji je iz Užica prešao u Bajinu Baštu 1978. godine.

Kola svima, pa i taksistima, krenula su nizbrdo tokom devedesetih. Kraj Drine se ratovalo, na pumpama ni kapi benzina, bonovi za gorivo deljeni taksistima "na kašičicu". Sve je bilo snalaženje, samo da se opstane. Posao se Radenku sasvim smanjio.– U novije vreme – nastavlja Jovanović – posla ima nešto više, ali se baš povećao broj taksista i njihovih udruženja. U Bajinoj Bašti sada je oko 70 taksi vozila. Vožnja 30 dinara po kilometru, narod se vozi taksijem, ali teško je da svi koji voze dobro zarade. Ja brojim dane do penzije, ponekoga prevezem i ne sekiram se. Jeste besparica, moja žena u propaloj firmi ostala bez posla (sinovi su nam zaposleni), ali ne očajavamo. Imamo kod kuće mali vrt, gajimo pet koza, jarca i osmoro jaradi. Nije sve u novcu.

Odavno je milion kilometara taksijem pregazio Radenko, već je, uprkos smanjenju posla, drugi "načeo". I o penziji razmišlja, s tim što tu temu uvek na svoj način tumači:– Malo ih je koji su vozeći taksi penziju doživeli. Eto, kolega Rašo Dragojlović iz Pilice prvo je rabadžijao, pa čitav život potom taksi vozio. Umro je, takoreći, u vozilu. Posle jedne taksi vožnje izašao u kuću i na mestu preminuo. Svi smo ga taksi vozilima ispratili. Drugi, pak, pre starosti napuštaju ovaj poziv, izgube strpljenje da stalno rade u poslu koji je kao kakva lutrija, uvek čekaš da putnik baš tebe izabere. Za mene, ipak, ovaj posao je dobar, to je moj životni izbor – ispričao je za "Politiku" bajinobaštanski taksista sa najdužim stažom.