Buja panonsko vinogorje

Kula – Sve je više plantaža vinove loze na obroncima Telečke visoravni, na tromeđi atara Malog Iđoša, Vrbasa i Kule pa sve do Sombora i Subotice, tako da je ovaj deo Bačke na dobrom putu da, kao u davna vremena, opet zauzme značajno mesto na evropskoj vinogradarskoj mapi. U Feketiću, Lovćencu, Bajši, Staroj Moravici, Telečkoj, Kljajićevu, Crvenki, Sivcu, Liparu i drugim selima ovog podneblja, tokom petnaestak godina niklo je desetine novih vinograda, koji, sa starijim zasadima, zauzimaju skoro 600 hektara lesnog zemljišta sa bezmalo pola miliona čokota. Razumljivo, kako bujaju nova vinogorja, tako se podižu i vinarije.

Vinova loza ovde se gaji još od sredine osamnaestog veka i bila ja značajna delatnost velikog broja domaćinstava, da bi ta tradicija naglo presahla nakon Drugog svetskog rata. Tada su mnogi vinogradi iskrčeni i pretvoreni u njive, jer su se seljaci prihvatali drugih oblika poljoprivredne proizvodnje. Ostalo je zabeleženo, međutim, da su još u doba austrougarske carevine bačve sa stotinama hektolitara vina iz ovog kraja odlazile u Beč, Peštu, Prag, Pariz i druge metropole Starog kontinenta.

Blagorodnost ovog dela panonske ravnice za proizvodnju vina prepoznao je i Kuljanin Stevan Milisavljević, koji je pre četiri godine zasadio deset hektara vinograda. Na svom imanju, tik uz obližnje selo Lipar, već ubira plodove svog rada i predanosti ovom poslu. Podigao je i vinariju, stekao sertifikat o geografskom poreklu „nektara sunca”, tako da tržištu isporučuje oko pedeset hiljada litara kvalitetnog vina godišnje.

– Područje Telečke visoravni nalazi se na istoj geografskoj širini kao i čuveno vinogorje kraj Burgundije u Francuskoj. Klimatski uslovi, kao i sastav zemljišta umnogome su slični, tako da i ovde uspevaju iste sorte grožđa, što je Francuzima donelo svetski primat u proizvodnji vina. Prilagodile su se i vrhunske sorte kao što su „pino noar”, „merlo”, „šardone”, „kaberne sovinjon”, „cvajgelt”, što kazuje da je ovo područje idealno za vinogradarstvo – navodi Stevan Milisavljević, koji je za svoja vina nagrađen i na međunarodnim sajmovima i izložbama.

Naš sagovornik razmišlja i o mogućnosti da proširi plantažu na još pet hektara, pošto je to, sa postojećih deset, gornja granica koja garantuje kvalitetno bavljenje ovim poslom. Sve iznad toga, kaže, prelazi u zonu industrijske proizvodnje, koja onemogućava vinaru da se blagovremeno posveti svakom čokotu.

– Put do uspešnog i kvalitetnog vinara nije ni ravan ni kratak, ali sam uveren da svaka buteljka iz ovog kraja, i po najstrožim enološkim kriterijumima, može da nadmaši većinu drugorazrednih vina iz Čilea, Argentine, Portugala, koja se na domaćem tržištu prodaju kao vrhunska. Zato sam se i odvažio da se upustim u ovu skupu i napornu, ali lepu avanturu – rekao je za „Politiku” Milisavljević, nadajući se da će vinogradarstvo u ovom kraju u narednih nekoliko godina doživeti renesansu.