Буја панонско виногорје

Кула – Све је више плантажа винове лозе на обронцима Телечке висоравни, на тромеђи атара Малог Иђоша, Врбаса и Куле па све до Сомбора и Суботице, тако да је овај део Бачке на добром путу да, као у давна времена, опет заузме значајно место на европској виноградарској мапи. У Фекетићу, Ловћенцу, Бајши, Старој Моравици, Телечкој, Кљајићеву, Црвенки, Сивцу, Липару и другим селима овог поднебља, током петнаестак година никло је десетине нових винограда, који, са старијим засадима, заузимају скоро 600 хектара лесног земљишта са безмало пола милиона чокота. Разумљиво, како бујају нова виногорја, тако се подижу и винарије.

Винова лоза овде се гаји још од средине осамнаестог века и била ја значајна делатност великог броја домаћинстава, да би та традиција нагло пресахла након Другог светског рата. Тада су многи виногради искрчени и претворени у њиве, јер су се сељаци прихватали других облика пољопривредне производње. Остало је забележено, међутим, да су још у доба аустроугарске царевине бачве са стотинама хектолитара вина из овог краја одлазиле у Беч, Пешту, Праг, Париз и друге метрополе Старог континента.

Благородност овог дела панонске равнице за производњу вина препознао је и Куљанин Стеван Милисављевић, који је пре четири године засадио десет хектара винограда. На свом имању, тик уз оближње село Липар, већ убира плодове свог рада и преданости овом послу. Подигао је и винарију, стекао сертификат о географском пореклу „нектара сунца”, тако да тржишту испоручује око педесет хиљада литара квалитетног вина годишње.

– Подручје Телечке висоравни налази се на истој географској ширини као и чувено виногорје крај Бургундије у Француској. Климатски услови, као и састав земљишта умногоме су слични, тако да и овде успевају исте сорте грожђа, што је Французима донело светски примат у производњи вина. Прилагодиле су се и врхунске сорте као што су „пино ноар”, „мерло”, „шардоне”, „каберне совињон”, „цвајгелт”, што казује да је ово подручје идеално за виноградарство – наводи Стеван Милисављевић, који је за своја вина награђен и на међународним сајмовима и изложбама.

Наш саговорник размишља и о могућности да прошири плантажу на још пет хектара, пошто је то, са постојећих десет, горња граница која гарантује квалитетно бављење овим послом. Све изнад тога, каже, прелази у зону индустријске производње, која онемогућава винару да се благовремено посвети сваком чокоту.

– Пут до успешног и квалитетног винара није ни раван ни кратак, али сам уверен да свака бутељка из овог краја, и по најстрожим енолошким критеријумима, може да надмаши већину другоразредних вина из Чилеа, Аргентине, Португала, која се на домаћем тржишту продају као врхунска. Зато сам се и одважио да се упустим у ову скупу и напорну, али лепу авантуру – рекао је за „Политику” Милисављевић, надајући се да ће виноградарство у овом крају у наредних неколико година доживети ренесансу.