Portret bez rama: Bepe Grilo

Njegov humor ledi osmehe tradicionalnih stranačkih elita Italije i Evrope gde počinju da shvataju da je izborni uspeh Bepa Grila prava mera nezadovoljstva birača korumpiranim i otuđenim političarima.

Osvojiti 25 odsto glasova s pokretom kojem je tek tri i po godine –nesumnjiv je trijumf.

Simpatizeri ga porede s provokativnim američkim rediteljem Majklom Murom i podržavaju kada se obrušava na parlamentarce koji u zemlji teško pritisnutom dužničkom krizom zarađuju najviše u EU – do 18.000 evra mesečno.

Rivali Cvrčku (Grilo je na italijanskom cvrčak) priznaju da je sjajan – demagog, i kažu da je on u suštini jeftin razbarušeni populista i psovački šarlatan.

Sam za sebe kaže da je „detonator” za rušenje političkog mejnstrima i poručuje da on i njegovi „grilini” nisu stranka. „Mi smo ideja”.

Đuzepe Pjero Grilo je rođen 21. jula 1948. u Đenovi. Glumački dar je iskazao još kao dete imitirajući Reja Čarlsa. Udovoljio je roditeljima i kao računovođa počeo da radi u porodičnoj firmi, ali je za svoju dušu nastupao po kabareima.

Njegov komičarski talenat je sredinom sedamdesetih primetio poznati TV voditelj Pipo Baudo. Pozvao ga je u emisiju u kojoj je osvojio publiku nervoznim i ljutitim nastupom u kome je duhovito i oštro govorio o aktuelnim pitanjima.

Od tada sa svojim satiričnim kabareom obilazi Italiju. Kada je pre sedam godina preko bloga pokrenuo antikorupcijsku kampanju „psovanja i pljuvanja”, naišao je na neverovatan odziv. Početkom 2009. časopis „Forbs” je njegov blog po važnosti stavio na sedmo mesto u svetu, dok je njegov internet sajt postao jedan od 20 najposećenijih na planeti.

Na „Vafankulo dan” (Nosite se u p. m.) koji je proglasio, više od pola miliona Italijana potpisalo je peticiju kojom se traži smena korumpiranih i nesposobnih političara.

Pošto je stekao dovoljno simpatizera, u jesen 2009. osniva Pokret pet zvezdica koji je danas treća stranačka sila Italije.

Popularni satiričar, potom hibrid komedijaša, agitatora i blogera, on je Italijanima, posebno mladima, poručivao da je politika trula u korenu. Poput forenzičara razotkrivao je politički i finansijski kriminal ne ustručavajući se eksplozivnog prozivanja.

Priča masne viceve, viče i psuje kao što je nekada radio Benito Musolini. Zahteva da se svi sa krivičnim dosijeom udalje iz parlamenta, da se karijera političara ograniči na dva mandata, da se poslanici biraju direktnim glasanjem.

Traži javno vodosnabdevanje, zaštitu životne sredine, besplatan internet kao građansko pravo, efikasnu lokalnu politiku i kao najvažnije – povlačenje Italije iz evrozone.

Kada Italijani budu ponovo izlazili na birališta, pre skorije nego kasnije, glas protesta od „pet zvezdica” koji je sada protresao politički establišment mogao bi i da ga uništi ukoliko se u međuvremenu ništa ne učini oko briga običnog Italijana.

Boško Jakšić