Hristos je važniji i od istine

Među dokumentima u književnoj zaostavštini Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (1821–1881), jednog od najvećih svetskih pisaca, nađena je zabeleška: „Napisati knjigu o Isusu Hristu”. Zabeleška je nastala po završetku romana „Braća Karamazovi”, dakle pred samu smrt slavnog pisca. Ne zna se tačno kakvu je knjigu Dostojevski imao na umu: da li nastavak romana „Braća Karamazovi” ili posebno delo o Isusu Hristu. Tajnu je pisac odneo u grob.

Protođakon Ljubomir Ranković priredio je knjigu „Dostojevski – Knjiga o Isusu Hristu” (izdavač „Glas crkve” iz Šapca), u koju je sabrao misli F. M. Dostojevskog o Isusu Hristu, pažljivim iščitavanjem svih njegovih dela. Dostojevski, kaže Ranković, napustio je ovaj naš svet, a nije znao da je „Knjigu o Isusu Hristu”, svoje najveće životno delo, već napisao. Šta je drugo njegovo kolosalno književno i umetničko stvaralaštvo, pita Ranković, nego jedna veličanstvena hrišćanska knjiga nad knjigama o gospodu Isusu Hristu, sinu Božjem, i sinu čovečjem? Može se slobodno reći da je delo F. M. Dostojevskog, u poslednjih 130 godina, dakle, u vremenu najvećih iskušenja za hrišćanstvo, odigralo važnu misionarsku i prosvetiteljsku ulogu, isto koliko i Biblija. To delo je, zbilja, svojevrsno čudo nad čudima, u čijoj osnovi je Hristos, i njegove dve najveće zapovesti: o ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjem.

Nema sumnje, kaže Ranković, literatura F. M. Dostojevskog je „vrh nad vrhovima” svetskog književnog i umetničkog stvaralaštva. Ona se svojim gornjim slojevima dodiruje i ukršta sa večnom knjigom života – Biblijom. U obe ključa i tutnji „vulkan prokletih pitanja”, sevaju munje i grme gromovi „večnih tema”, ali se uvek, na kraju, kao eho i odgovor, uteha i nagrada, javlja šum lakog povetarca Duha svetoga i tihi glas „nebeskog roditelja”. Upravo zato, priređivač je odlučio da uz citate iz dela Dostojevskog, paralelno, da i karakteristične izvode iz Biblije. Veruje da je knjiga „Dostojevski – Knjiga o Isusu Hristu” – dragoceni „jevanđeljski biser”.

– Ja verujem da nema ničeg divnijeg, dubljeg, simpatičnijeg, razumnijeg, ljudskijeg i savršenijeg od Hrista. Sa surevnjivom ljubavlju ja govorim sebi, da ne samo nema njemu slična, nego i da ne može biti. Štaviše, ja izjavljujem: kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi istina zbilja isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom. Bez Hrista sve odjednom postaje odvratno i grešno. Pokažite mi nešto bolje od Hrista! Pokažite mi vaše pravednike koje ćete staviti mesto Hrista – pisao je F. M. Dostojevski.

Dostojevskog je mučio i pojam beskonačnosti: realni (stvoreni) svet je konačan, nepredmetni svet je beskonačan. Ako bi se spojile (paralelne) linije svršeno bi bilo sa zakonom ovog sveta. Ali, one se u beskonačnosti sastaju i beskonačnost, nesumnjivo, postoji. Jer, ako nema beskonačnosti, onda nema ni sveta konačnog – i on je u tom slučaju nezamisliv. A ako postoji beskonačnost, onda postoji i Bog, i drugi svet, po drugim zakonima, nego što su ovi u realnom (stvarnom) svetu.

Između istočnog pitanja i pravoslavlja stavljao je znak jednakosti: Istočno pitanje jeste, u suštini, rešenje sudbine pravoslavlja. Sudbina pravoslavlja je povezana i slivena sa misijom Rusije. Šta je to sudbina pravoslavlja? Rimski katolicizam, koji je odavno prodao Hrista radi svetovne, zemaljske vlasi, i od kojeg je čovečanstvo okrenulo glavu, bio je glavni uzrok pojave materijalizma i ateizma u Evropi, i prirodno taj isti katolicizam je rodio i socijalizam u Evropi. Jer, socijalizam ima za cilj da odredi sudbinu čovečanstva, ali ne po Hristu, nego izvan Boga i izvan Hrista, i sasvim je prirodno što se on rodio upravo u Evropi, kao zamena za evropska hrišćanska načela koja su se našla u krizi, koja je napredovala onako kako su se kvarila i konačno gubila ta načela u okviru same Katoličke crkve. Posramljeni lik Hristov sačuvao se u svetlosti svoje čistote jedino u pravoslavlju.

Bavio se i odnosima Srbije i Rusije: Postoje dve Srbije – Srbija viših krugova, nestrpljiva i bez iskustva, koja još nije živela pravim životom i koja još nije pokazala svoju akciju, ali koja već strasno mašta o budućnosti, ona već ima svoje partije i zna za intrige koje ponekad dobijaju takve razmere (sve zbog onog pomanjkanja iskustva) kakve ne možemo sresti ni u nacijama koje su mnogo starije, veće i kudikamo samostalnije, nego što je Srbija. Ali, uporedo s tom „gornjom” Srbijom, koja tako žuri da živi životom političke nacije, postoji i ona narodna Srbija koja jedino Ruse smatra svojim izbaviocima, svojom braćom, ona ruskog cara gleda kao svoje sunce, ona voli Ruse i veruje im.

Dostojevski, zabeležio je Jovan Skerlić, opor je, težak, neskladan, ali i vrlo dubok, i vrlo jak pisac. On je umetnik, ne formom koju prezire, no onim obiljem i bogatstvom ideja koje nehotično izlaze iz njegovih romana. A Isidora Sekulić je jednostavno rekla: „Dostojevski je vrh nad vrhovima, sur, samotan, tužan, ali vrh.” Uveravamo se u ove ocene i čitanjem knjige „Dostojevski – Knjiga o Isusu Hristu”.

Z. Radisavljević