Štimovanje diplomatije

Srpski politički vrh se poput diplomatskih kurira rastrčao po svetu, ali se stiče utisak da poruke koje nose nisu ujednačene sadržine.

Iako ne u tako drastičnoj formi, obraćanje svetu pomalo podseća na ona otužna kohabitaciona vremena kada je predsednik imao jednu, premijer drugu a šef diplomatije treću spoljnu politiku.

Možda na ovu raštimovanost utiče činjenica da profesionalnih diplomata nema ni u okruženju šefa države ni premijera, iako tvrde da je sistem međusobnog informisanja obnovljen.

Dok predsednik i prvi potpredsednik Vlade skupljaju američke i evropske poene politikom dijaloga s Prištinom, odnosno borbom protiv korupcije, šef države se uključio u akciju, odlikujući i neke problematične lidere odabrane grupe država koje nisu priznale nezavisnost Kosova.

Verujem da je Tomislav Nikolić mnoge zbunio. Ne bih znao šta da kažem ni da je odlikovanja poslao liderima Evropske unije. No, predsednik je razjasnio barem jednu stvar: njemu je najvažniji kriterijum srpske diplomatije i dalje Kosovo.

Ništa ne bi bilo sporno da nas srpski lideri ne dovode u neobičnu situaciji: dok Ivica Dačić i Aleksandar Vučić pokušavaju da dobiju podršku onih koji su među prvima priznali nezavisno Kosovo, Nikolić nagrađuje isključivo one koji to nisu učinili.

Dačić i Vučić između Vašingtona, Brisela i Berlina. Nikolić između Belorusije, Azerbejdžana i Uzbekistana. Dok prva dvojica kopaju ne bi li se domogli datuma za početak pregovora sa EU, od trećeg očekujem da u drugom krugu zahvalnice pošalje Severnoj Koreji, Iranu, Kubi i Maliju.

Nije ovo prvi put. Setimo se šta je Nikolić izjavljivao u vreme dok je hrvatski premijer Zoran Milanović u Beogradu razgovarao s Dačićem. Trojka srpske politike ne deluje usaglašeno.

Da li to Nikolić gubi strpljenje, ne zaboravljajući da nova srpska diplomatija, bez obzira na svoje patriotsko gorivo, nije uspela da prošlog decembra isposluje dobijanje datuma?

Ili se posle slatkorečivih poruka tokom izborne kampanje, koje su uočljivo izbegavale kosovski problem, predsednik vraća zaoštrenoj retorici, čvršćim stavovima i ljubavi prema majčici Rusiji – čime hteo-ne-hteo minira napore Dačića i Vučića?

Da li je predsednik ovim ceremonijalnim gestom želeo da pokaže da želi da ostane prisutan u aktivnom vođenju spoljne politike. Ne baš kao Boris Tadić, koji je protivustavno držao sve dizgine, ali ne i potpuno po strani.

Da li je sukob u vrhu zbog diplomatije na pomolu, da li je posredi optička varka ili je reč o raspodeli dužnosti, tek retorika koju koriste Dačić i Vučić, s jedne strane, i Nikolić, s druge, ne ukazuje na harmoniju stavova.

Šef diplomatije za to vreme je obilazio jugoistočnu Aziju, pokušavao da otvori vrata poslovima, i u dobroj tradiciji svog prethodnika hvalio tamošnje domaćine što nisu priznali Kosovo.

Ivan Mrkić je, ako me pamćenje ne vara, kod primopredaje dužnosti najavio da će ključni prioritet spoljne politike Srbije ostati očuvanje teritorijalnog integriteta Kosova.

Ispada da i tu stvari nekako škripe, deluju nedovoljno usklađeno. Dok premijer kao prioritet postavlja normalizaciju odnosa s Kosovom, sanja o podeli i kao probni balon izbacuje i onu čuvenu stolicu u UN, šef diplomatije vezuje ruke teškim teritorijalnim okovima Vuka Jeremića i propale politike Borisa Tadića.

Kad već pomenuh Jeremića, i „predsednik sveta” zdušno daje doprinos kakofoniji. Iako je potopljena njegova „diplomatija na steroidima”, kako je onomad kvalifikovao londonski „Ekonomist”, bivši ministar svakodnevno uverava da njegove ambicije nikako ne pripadaju prošlosti.

Da li se sa nekim u Beogradu konsultuje ili ne, nemam potvrdu. Jeremić je izbor na funkciju predsedavajućeg Generalne skupštine UN dovoljno često i veoma glasno opisivao kao šansu za promociju Srbije. „To je u neku ruku bilo glasanje o poverenju Srbiji u međunarodnoj zajednici.”

Prelistavanje ostvarenog od septembra nikako ne deluje sjajno.

Jeremić se, uz podršku Rusije, naglo ubacio u trku protiv litvanskog diplomate kome je počasna dužnost u UN bila davno obećana. Moskvi je omogućio da kazni nepoćudnu Litvaniji i promoviše sopstveni uticaj u UN. Srbiju je Vukova funkcija koštala sučeljavanjem s državama Baltika – tamo gde još čekamo ratifikaciju sporazuma o pridruživanju – a potom i zemljama Zapada.

Način obeležavanja Noletove titule u Melburnu na stranu, ali organizacija koncerta „Viva voksa” za Srpsku novu godinu u sedištu UN pretvorila se u diplomatski incident pa je Ban Ki Mun morao da se izvinjava zbog „Marša na Drinu”.

U međuvremenu je Jeremić pokrenuo inicijativu da 10. aprila UN razmotre učinak Haškog tribunala. Odmah je ustanovljeno da datum nije slučajno odabran: 10. travnja je godišnjica osnivanja ustaške NDH pa bi se na to svakako moglo podsetiti u nekom jasenovačkom kontekstu povoljnom po Srbe.

Zapadnjaci su Jeremiću savetovali da datum promeni, ali on ne odustaje, računajući da će panel debata u UN doprineti njegovoj političkoj karijeri koju namerava da gradi po povratku za Beograd, posebno posle izbacivanja iz Demokratske stranke.

No, nisu to porazi građanina Vuka Jeremića, niti funkcionera UN Ban Ki Vuka. Oni se svi knjiže na konto zemlje Srbije, njene spoljne politike. Takvim izjavama i potezima Vuk je sam sebi zatvorio vrata Zapada. Čini mi se i Vučićeva.

Politizaciji diplomatije doprinele su i priče vezane za opoziv nekoliko ambasadora – onih koji su imali jaku podršku DS-a. Krenule su i polemike po medijima o tome da li se radi o političkom revanšizmu.

Raspitao sam se. Nije idealano, ali je zaustavljeno potapanje profesije. Ambasadori imaju mandat 3+1 godinu i svi koji se vraćaju – tvrde mi u MIP-u a ne u štabu SNS-a – ispunjavaju ovaj kriterijum. Nisu bili kraće. Nema revanšizma.

Dobro je ako ne bude čistki, a biće još bolje ako se ispostavi da su novi ambasadori diplomate od kvaliteta a ne novi partijski pretorijanci koji su se već postrojili čekajući nagradu.

Treba sačuvati širinu koju je Vučić pokazao u vreme stvaranja ove Vlade kada je mandat spoljni ponudio DS-ovoj Milici Delević. Ostaje mi da se nadam da će se takav stav poštovati i dalje. Da će se sačuvati uspešni ambasadori bez obzira na stranački pedigre, a da će političke ambasadore sve više zamenjivati diplomate od karijere.

Takvoj vrsti konsolidaciji svakako će dodatno doprineti novi zakon o Ministarstvu spoljnih poslova koji će ovog meseca biti predstavljen parlamentu. Procenat političkih ambasadora se sa sadašnjih 65 spušta na zakonski maksimum od 15 procenata, što postaje ozbiljna barijera politizaciji diplomatske službe.

Nesvakidašnjim diplomatskim danima doprinela je i dosad nezabeležena prozivka državnog revizora na račun trošenja para u MIP-u od skupih putovanja i hotelskih računa bivšeg ministra, do ambasadorskih ručkova i večera koji se nisu uklopili u budžetske predračune.

Revizorovom dolasku mnogo je pomogao sindikat diplomata, što je dobar znak jer je uvek bolje da raščišćavanja krenu iznutra nego da budu nametana spolja.