Штимовање дипломатије

Српски политички врх се попут дипломатских курира растрчао по свету, али се стиче утисак да поруке које носе нису уједначене садржине.

Иако не у тако драстичној форми, обраћање свету помало подсећа на она отужна кохабитациона времена када је председник имао једну, премијер другу а шеф дипломатије трећу спољну политику.

Можда на ову раштимованост утиче чињеница да професионалних дипломата нема ни у окружењу шефа државе ни премијера, иако тврде да је систем међусобног информисања обновљен.

Док председник и први потпредседник Владе скупљају америчке и европске поене политиком дијалога с Приштином, односно борбом против корупције, шеф државе се укључио у акцију, одликујући и неке проблематичне лидере одабране групе држава које нису признале независност Косова.

Верујем да је Томислав Николић многе збунио. Не бих знао шта да кажем ни да је одликовања послао лидерима Европске уније. Но, председник је разјаснио барем једну ствар: њему је најважнији критеријум српске дипломатије и даље Косово.

Ништа не би било спорно да нас српски лидери не доводе у необичну ситуацији: док Ивица Дачић и Александар Вучић покушавају да добију подршку оних који су међу првима признали независно Косово, Николић награђује искључиво оне који то нису учинили.

Дачић и Вучић између Вашингтона, Брисела и Берлина. Николић између Белорусије, Азербејџана и Узбекистана. Док прва двојица копају не би ли се домогли датума за почетак преговора са ЕУ, од трећег очекујем да у другом кругу захвалнице пошаље Северној Кореји, Ирану, Куби и Малију.

Није ово први пут. Сетимо се шта је Николић изјављивао у време док је хрватски премијер Зоран Милановић у Београду разговарао с Дачићем. Тројка српске политике не делује усаглашено.

Да ли то Николић губи стрпљење, не заборављајући да нова српска дипломатија, без обзира на своје патриотско гориво, није успела да прошлог децембра испослује добијање датума?

Или се после слаткоречивих порука током изборне кампање, које су уочљиво избегавале косовски проблем, председник враћа заоштреној реторици, чвршћим ставовима и љубави према мајчици Русији – чиме хтео-не-хтео минира напоре Дачића и Вучића?

Да ли је председник овим церемонијалним гестом желео да покаже да жели да остане присутан у активном вођењу спољне политике. Не баш као Борис Тадић, који је противуставно држао све дизгине, али не и потпуно по страни.

Да ли је сукоб у врху због дипломатије на помолу, да ли је посреди оптичка варка или је реч о расподели дужности, тек реторика коју користе Дачић и Вучић, с једне стране, и Николић, с друге, не указује на хармонију ставова.

Шеф дипломатије за то време је обилазио југоисточну Азију, покушавао да отвори врата пословима, и у доброј традицији свог претходника хвалио тамошње домаћине што нису признали Косово.

Иван Мркић је, ако ме памћење не вара, код примопредаје дужности најавио да ће кључни приоритет спољне политике Србије остати очување територијалног интегритета Косова.

Испада да и ту ствари некако шкрипе, делују недовољно усклађено. Док премијер као приоритет поставља нормализацију односа с Косовом, сања о подели и као пробни балон избацује и ону чувену столицу у УН, шеф дипломатије везује руке тешким територијалним оковима Вука Јеремића и пропале политике Бориса Тадића.

Кад већ поменух Јеремића, и „председник света” здушно даје допринос какофонији. Иако је потопљена његова „дипломатија на стероидима”, како је ономад квалификовао лондонски „Економист”, бивши министар свакодневно уверава да његове амбиције никако не припадају прошлости.

Да ли се са неким у Београду консултује или не, немам потврду. Јеремић је избор на функцију председавајућег Генералне скупштине УН довољно често и веома гласно описивао као шансу за промоцију Србије. „То је у неку руку било гласање о поверењу Србији у међународној заједници.”

Прелиставање оствареног од септембра никако не делује сјајно.

Јеремић се, уз подршку Русије, нагло убацио у трку против литванског дипломате коме је почасна дужност у УН била давно обећана. Москви је омогућио да казни непоћудну Литванији и промовише сопствени утицај у УН. Србију је Вукова функција коштала сучељавањем с државама Балтика – тамо где још чекамо ратификацију споразума о придруживању – а потом и земљама Запада.

Начин обележавања Нолетове титуле у Мелбурну на страну, али организација концерта „Вива вокса” за Српску нову годину у седишту УН претворила се у дипломатски инцидент па је Бан Ки Мун морао да се извињава због „Марша на Дрину”.

У међувремену је Јеремић покренуо иницијативу да 10. априла УН размотре учинак Хашког трибунала. Одмах је установљено да датум није случајно одабран: 10. травња је годишњица оснивања усташке НДХ па би се на то свакако могло подсетити у неком јасеновачком контексту повољном по Србе.

Западњаци су Јеремићу саветовали да датум промени, али он не одустаје, рачунајући да ће панел дебата у УН допринети његовој политичкој каријери коју намерава да гради по повратку за Београд, посебно после избацивања из Демократске странке.

Но, нису то порази грађанина Вука Јеремића, нити функционера УН Бан Ки Вука. Они се сви књиже на конто земље Србије, њене спољне политике. Таквим изјавама и потезима Вук је сам себи затворио врата Запада. Чини ми се и Вучићева.

Политизацији дипломатије допринеле су и приче везане за опозив неколико амбасадора – оних који су имали јаку подршку ДС-а. Кренуле су и полемике по медијима о томе да ли се ради о политичком реваншизму.

Распитао сам се. Није идеалано, али је заустављено потапање професије. Амбасадори имају мандат 3+1 годину и сви који се враћају – тврде ми у МИП-у а не у штабу СНС-а – испуњавају овај критеријум. Нису били краће. Нема реваншизма.

Добро је ако не буде чистки, а биће још боље ако се испостави да су нови амбасадори дипломате од квалитета а не нови партијски преторијанци који су се већ постројили чекајући награду.

Треба сачувати ширину коју је Вучић показао у време стварања ове Владе када је мандат спољни понудио ДС-овој Милици Делевић. Остаје ми да се надам да ће се такав став поштовати и даље. Да ће се сачувати успешни амбасадори без обзира на страначки педигре, а да ће политичке амбасадоре све више замењивати дипломате од каријере.

Таквој врсти консолидацији свакако ће додатно допринети нови закон о Министарству спољних послова који ће овог месеца бити представљен парламенту. Проценат политичких амбасадора се са садашњих 65 спушта на законски максимум од 15 процената, што постаје озбиљна баријера политизацији дипломатске службе.

Несвакидашњим дипломатским данима допринела је и досад незабележена прозивка државног ревизора на рачун трошења пара у МИП-у од скупих путовања и хотелских рачуна бившег министра, до амбасадорских ручкова и вечера који се нису уклопили у буџетске предрачуне.

Ревизоровом доласку много је помогао синдикат дипломата, што је добар знак јер је увек боље да рашчишћавања крену изнутра него да буду наметана споља.