Đurovski nije Bajević

Protiv Mladosti iz Apatina, Boško Đurovski je osmi put samostalno vodio Crvenu zvezdu kao šef stručnog štaba. Njegov bilans je pozitivan: šest pobeda i po jedan nerešen ishod (sa Vojvodinom 0:0 u Novom Sadu) i poraz (od Bežanije na "Marakani" sa 1:3), uz gol razliku 10:4. Od postignutih deset golova, čak polivinu je dao vođa navale Purović, a vredno je istaći i pobedonosne pogotke povratnika u nabolji tim Nenada Milijaša, protiv OFK Beograda na Karaburmi i nedavno u polufinalnom meču Kupa Srbije sa Partizanom.

Purović i Milijaš su kod Đurovskog postali glavni nosioci Zvezdine igre, iako su kod njegovog bivšeg šefa Dušana Bajevića, najčešće bili u drugom planu. Uostalom, Đurovski je u značajnoj meri izmenio formaciju, taktiku, pa i opštu strategiju u odnosu na period kada je kao pomoćnik na Zvezdinoj klupi sedeo pored Bajevića. Doduše, u to vreme Đurovski je bespogovorno izvršavao sve ono što je od njega tražio najskuplji trener u istoriji Zvezde, ali je nakon Bajevićevog iznenadnog napuštanja kluba, sticajem okolnosti dobio priliku kakvu doskoro nije mogao ni da sanja.

Iako je nasledio Bajevića samo u svojstvu nužnog i privremenog rešenja, takav status nije obeshrabrio Đurovskog, nego je štaviše još više učvrstio njegovu odlučnost da predsedniku Draganu Stojkoviću uštedi novac za angažovanje skupog stranog stručnjaka. Boško je iskoristio neočekivanu šansu, usput počeo da gradi novi imidž, ali ponekad i preteruje u potenciranju odanosti klubu, kao što je učinio posle pobede nad Apatincima, tražeći da se kazne igrači, pa i on, iako su osvojena sva tri boda.

Ipak, nesporno je da je Đurovski pokazao hrabrost, unevši za kratko vreme dosta novina, a u roku od samo nedelju dana je dva puta doveo Zvezdu do trijumfa u, možda i presudnim, okršajima sa "večitim rivalom" na oba domaća fronta. Zapažen učinak na tim mečevima imao je i pokretljivi vezni igrač Nikola Trajkovića, za koga neretko kod Bajevića nije bilo mesta ni na klupi za rezervne igrače. Kod Đurovskog najveću minutažu pored iskusnog golmana Ranđelovića imaju kapiten Milovanović, Basta, Milijaš, Anđelković, Gaj, Koroman, Purović, kao i Tutorić, Joksimović i Rašković, koji su kod Bajevića retko dobijali priliku da se pojave na terenu.

Odlaskom Bajevića najviše su "izgubili" najbolji prvoligaški strelac Đokić i reprezentativac Trišović. Đokić je u lošoj formi, pa je zato dospeo u drugi plan, a Trišović nikako da poveže nekoliko dobrih partija, što očigledno nimalo ne brine selektora reprezentacije Srbije Havijera Klementea.

Davanjem stručnog kormila u ruke Bošku Đurovskom, rukovodstvo Zvezde je bez turbulencija prebrodilo krizni period posle debakla od Novosađana na "Marakani" i Bajevićevog povlačenja u toku bitke kojoj se nazirao neslavan kraj. Energičnom reakcijom glavnog čoveka kluba Stojkovića usledila je brza konsolidacija i Zvezda je ponovo nadomak osvajanja duple krune, desete u bogatoj klupskoj istoriji. Dodatnu ulogu dobio je i tehnički koordinator Goran Vasilijević, koji na takmičarskim mečevima sedi pored Zvezdine klupe i kao supervizor savetima pomaže ekipi da što bolje funkcioniše. Dobri rezultati u poslednje vreme najbolja su potvrda da je stručni tim "crveno-belih" pronašao pravu formulu uspeha, iako najveća iskušenja u šampionatu (tri uzastopna gostovanja) i Kupu Srbije (finale protiv Vojvodine) tek slede.