Ђуровски није Бајевић

Против Младости из Апатина, Бошко Ђуровски је осми пут самостално водио Црвену звезду као шеф стручног штаба. Његов биланс је позитиван: шест победа и по један нерешен исход (са Војводином 0:0 у Новом Саду) и пораз (од Бежаније на "Маракани" са 1:3), уз гол разлику 10:4. Од постигнутих десет голова, чак поливину је дао вођа навале Пуровић, а вредно је истаћи и победоносне поготке повратника у набољи тим Ненада Милијаша, против ОФК Београда на Карабурми и недавно у полуфиналном мечу Купа Србије са Партизаном.

Пуровић и Милијаш су код Ђуровског постали главни носиоци Звездине игре, иако су код његовог бившег шефа Душана Бајевића, најчешће били у другом плану. Уосталом, Ђуровски је у значајној мери изменио формацију, тактику, па и општу стратегију у односу на период када је као помоћник на Звездиној клупи седео поред Бајевића. Додуше, у то време Ђуровски је беспоговорно извршавао све оно што је од њега тражио најскупљи тренер у историји Звезде, али је након Бајевићевог изненадног напуштања клуба, стицајем околности добио прилику какву доскоро није могао ни да сања.

Иако је наследио Бајевића само у својству нужног и привременог решења, такав статус није обесхрабрио Ђуровског, него је штавише још више учврстио његову одлучност да председнику Драгану Стојковићу уштеди новац за ангажовање скупог страног стручњака. Бошко је искористио неочекивану шансу, успут почео да гради нови имиџ, али понекад и претерује у потенцирању оданости клубу, као што је учинио после победе над Апатинцима, тражећи да се казне играчи, па и он, иако су освојена сва три бода.

Ипак, неспорно је да је Ђуровски показао храброст, уневши за кратко време доста новина, а у року од само недељу дана је два пута довео Звезду до тријумфа у, можда и пресудним, окршајима са "вечитим ривалом" на оба домаћа фронта. Запажен учинак на тим мечевима имао је и покретљиви везни играч Никола Трајковића, за кога неретко код Бајевића није било места ни на клупи за резервне играче. Код Ђуровског највећу минутажу поред искусног голмана Ранђеловића имају капитен Миловановић, Баста, Милијаш, Анђелковић, Гај, Короман, Пуровић, као и Туторић, Јоксимовић и Рашковић, који су код Бајевића ретко добијали прилику да се појаве на терену.

Одласком Бајевића највише су "изгубили" најбољи прволигашки стрелац Ђокић и репрезентативац Тришовић. Ђокић је у лошој форми, па је зато доспео у други план, а Тришовић никако да повеже неколико добрих партија, што очигледно нимало не брине селектора репрезентације Србије Хавијера Клементеа.

Давањем стручног кормила у руке Бошку Ђуровском, руководство Звезде је без турбуленција пребродило кризни период после дебакла од Новосађана на "Маракани" и Бајевићевог повлачења у току битке којој се назирао неславан крај. Енергичном реакцијом главног човека клуба Стојковића уследила је брза консолидација и Звезда је поново надомак освајања дупле круне, десете у богатој клупској историји. Додатну улогу добио је и технички координатор Горан Василијевић, који на такмичарским мечевима седи поред Звездине клупе и као супервизор саветима помаже екипи да што боље функционише. Добри резултати у последње време најбоља су потврда да је стручни тим "црвено-белих" пронашао праву формулу успеха, иако највећа искушења у шампионату (три узастопна гостовања) и Купу Србије (финале против Војводине) тек следе.