Najbolje stvari nalaze se u nama

Uz zvuke harmonike Miška Plavog, beogradska publika proći će kroz 25 godina slikarskog rada Tijane Fišić, večeras u 19 časova, na otvaranju izložbe „Retrospektiva neba“, u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu.

Da li  je bilo lako  izabrati oko 130 dela da bi prikazala razvoj svoje poetike, u periodu od 1987. do danas, zna najbolje autorka koja ih je naslikala. Promišljajući svaki potez četkicom Fišićeva je birala teži put, počev od preparature platna po uzoru na stare majstore, bez akrilika i industrijskih dodataka, okrenuta isključivo tehnici ulja.

Katalog za ovu retrospektivu, tako važnu za svakog umetnika, sadrži oko 90 reprodukcija u boji, a stvaralaštvo Fišićeve u tekstu kataloga tumači Ljubica Miljković, viši kustos Narodnog muzeja u Beogradu. Tijana Fišić  posvećena je i svojim studentima  na Fakultetu za umetnost i dizajn Megatrend univerziteta u Beogradu.

Do sada je dobila prestižna priznanja kao što su: Nagrada FLU iz fonda Đorđa Bošana (1987), Nagrada na Malom prolećnom analu u Čačku (2000), Zlatna paleta ULUS-a (2003), Gran pri na izložbi „U svetlosti Milene ”u Požarevcu (2005).

– Na retrospektivi do 31. marta, u „Cvijeti Zuzorić“, biće između ostalih izložene studentske slike, a naći će se tu i moja tri autoportreta nastala baš u ranoj fazi, kao i dve slike iz zbirke Narodnog  muzeja: „Predstava: Proleće u Srbiji 1999 – Ton smrti“, a druga se zove „Duga“ iz 2000. Kao izuzetak od pravila nedavno sam uradila i portret muškarca, za koji je kritika rekla da je po bogatstvu duha moj alter ego. Na retrospektivi će se takođe videti da su me inspirisali radovi iz istorije umetnosti, slikar  Simone Martini, potom Matis, i meni  bliska moderna umetnost. Nekada sam bila narativnija, sa smirenijim bojama, a od 2005.  godine slikam oblake i nebo, ciklus poznat kao „Arhitektonika neba”. Osamdesetih sam  putovala, bila na svim pravim mestima, obišla gotovo sve muzeje i galerije po Evropi, i tako sve do raspada Jugoslavije. Bio je to veliki kapital, tada se moglo, bili smo slobodni...

A potom su došle devedesete sa krizom na svim poljima, a to se odrazilo i na umetnost. Tijana Fišić je tada pomislila da kao dobar portretista i figurativac sve to najbolje odbaci, kao što se i zemlja u kojoj je živela raspala, iako je bila pozitivna.

– Tada sam počela da slikam ulazeći u neki unutrašnji svet, jer je sve spolja bilo tužno, a i u Evropi je zavladala estetika ružnog. Volela sam život, u mom okruženju su se životne vrednosti poštovale i tada sam počela da slikam baš to. Pitali su me šta to radim i čemu to služi dok se rat događa oko nas. Bila sam u najboljim godinama i morala sam da radim. A onda su za vreme bombardovanja ljudi počeli da  kupuju moje slike, govorili su da je to zato što je sve oko nas mračno.

U vreme dok je postavljala slike za retrospektivu naša sagovornica je angažovala decu da joj pomažu, jer ona mnogo toga dobrog urade kroz igru.

– Život jeste duboka igra i avantura. Samo ovaj život  imamo i ta božanstvenost života me drži. Kad se ljudi suoče sa stvarnošću shvate da su najbolje stvari u nama, savršeni smo i možemo mnogo dobrog  da uradimo. Iako sam trenutno bez ateljea, uopšte se ne brinem. Mogu bilo gde da slikam, samo je bitno da imam dovoljno svetlosti. Nisam nezadovoljna.

Na pitanje da li će sadašnje motive, nebo i oblake ostaviti po strani, naša sagovornica odgovara:

– Ne verujem da ću ostaviti nebo i oblake, moje slike se odnose na velike reči poput ljubavi i slobode, i nije pametno i realno ratosiljati ih se, bilo bi to kao kad bi ptica ostala bez krila. Najviše uživam u slikama svojih studenata koji uopšte ne liče na mene. Ne posedujem mnogo svojih slika, kada ih završim one mogu da žive sa kim i gde hoće i neka im je srećan put.