Најбоље ствари налазе се у нама

Уз звуке хармонике Мишка Плавог, београдска публика проћи ће кроз 25 година сликарског рада Тијане Фишић, вечерас у 19 часова, на отварању изложбе „Ретроспектива неба“, у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану.

Да ли  је било лако  изабрати око 130 дела да би приказала развој своје поетике, у периоду од 1987. до данас, зна најбоље ауторка која их је насликала. Промишљајући сваки потез четкицом Фишићева је бирала тежи пут, почев од препаратуре платна по узору на старе мајсторе, без акрилика и индустријских додатака, окренута искључиво техници уља.

Каталог за ову ретроспективу, тако важну за сваког уметника, садржи око 90 репродукција у боји, а стваралаштво Фишићеве у тексту каталога тумачи Љубица Миљковић, виши кустос Народног музеја у Београду. Тијана Фишић  посвећена је и својим студентима  на Факултету за уметност и дизајн Мегатренд универзитета у Београду.

До сада је добила престижна признања као што су: Награда ФЛУ из фонда Ђорђа Бошана (1987), Награда на Малом пролећном аналу у Чачку (2000), Златна палета УЛУС-а (2003), Гран при на изложби „У светлости Милене ”у Пожаревцу (2005).

– На ретроспективи до 31. марта, у „Цвијети Зузорић“, биће између осталих изложене студентске слике, a наћи ће се ту и моја три аутопортрета настала баш у раној фази, као и две слике из збирке Народног  музеја: „Представа: Пролеће у Србији 1999 – Тон смрти“, а друга се зове „Дуга“ из 2000. Као изузетак од правила недавно сам урадила и портрет мушкарца, за који је критика рекла да је по богатству духа мој алтер его. На ретроспективи ће се такође видети да су ме инспирисали радови из историје уметности, сликар  Симоне Мартини, потом Матис, и мени  блиска модерна уметност. Некада сам била наративнија, са смиренијим бојама, а од 2005.  године сликам облаке и небо, циклус познат као „Архитектоника неба”. Осамдесетих сам  путовала, била на свим правим местима, обишла готово све музеје и галерије по Европи, и тако све до распада Југославије. Био је то велики капитал, тада се могло, били смо слободни...

А потом су дошле деведесете са кризом на свим пољима, а то се одразило и на уметност. Тијана Фишић је тада помислила да као добар портретиста и фигуративац све то најбоље одбаци, као што се и земља у којој је живела распала, иако је била позитивна.

– Тада сам почела да сликам улазећи у неки унутрашњи свет, јер је све споља било тужно, а и у Европи је завладала естетика ружног. Волела сам живот, у мом окружењу су се животне вредности поштовале и тада сам почела да сликам баш то. Питали су ме шта то радим и чему то служи док се рат догађа око нас. Била сам у најбољим годинама и морала сам да радим. А онда су за време бомбардовања људи почели да  купују моје слике, говорили су да је то зато што је све око нас мрачно.

У време док је постављала слике за ретроспективу наша саговорница је ангажовала децу да јој помажу, јер она много тога доброг ураде кроз игру.

– Живот јесте дубока игра и авантура. Само овај живот  имамо и та божанственост живота ме држи. Кад се људи суоче са стварношћу схвате да су најбоље ствари у нама, савршени смо и можемо много доброг  да урадимо. Иако сам тренутно без атељеа, уопште се не бринем. Могу било где да сликам, само је битно да имам довољно светлости. Нисам незадовољна.

На питање да ли ће садашње мотиве, небо и облаке оставити по страни, наша саговорница одговара:

– Не верујем да ћу оставити небо и облаке, моје слике се односе на велике речи попут љубави и слободе, и није паметно и реално ратосиљати их се, било би то као кад би птица остала без крила. Највише уживам у сликама својих студената који уопште не личе на мене. Не поседујем много својих слика, када их завршим оне могу да живе са ким и где хоће и нека им је срећан пут.