Ulice kao grobljanske aleje

Spomen-ploče i humke sa sveže ubranim cvećem, stradalih što u saobraćajnim nesrećama, što u vatrenim obračunima – na gradskim ulicama niču skoro svakodnevno. Turista iz inostranstva zapitao je nedavno da li su ta obeležja postavljena u znak sećanja na poginule tokom poslednjeg bombardovanja 1999, ili možda nekog u minulim decenijama 1944, pa 1941. ili 1914...

Istini za volju, spomenici nevino stradalima su većinom na grobljima poput onog podignutog u čast oslobodiocima u balkanskim i Prvom svetskom ratu na Novom groblju, mada je on trebalo da bude postavljen na prostoru današnjeg Trga Nikole Pašića. Zašto nije, do danas nije razjašnjeno.

Ove nove belege ljudi postavljaju na mestima gde se tragedija dogodila – duž više gradskih ulica, zatim na Smederevskom, Avalskom i Pančevačkom putu. O Ibarskoj magistrali, koja bi po brojnim obeležjima poginulima mogla da se zove i neka nova Grobljanska, izlišno je govoriti.

U situaciji koja decenijama traje, jer propisima nadležnih nije precizirano kako je i gde dozvoljeno, ili pak nije dopustivo postavljati krajputaše, ljudi u svom bolu, što je sasvim razumljivo, dozvoljavaju sebi i da ta obeležja oblikuju po svom nahođenju. Najčešće su to polomljeni upravljači vozila, potom simbolično slomljena krila, zatim ispisane poruke, najčešće u stihovima, potom i razni tekstovi...

Na pitanje kako to psihološki deluje na vozače koji svakodnevno prolaze tim putevima psiholozi i sociolozi imaju uglavnom dva objašnjenja. Prvo je da ti krajputaši deluju opominjuće i da na neki posredan način deluju upozoravajuće na vozače. Drugi, da to apsolutno nije dozvoljivo iz više razloga. Najpre, to se u evropskim urbanim sredinama nigde ne radi, jer su groblja ta mesta za podizanje spomenika i oplakivanje bližnjih postradalih. Zatim, neizbežni pogledi u ta spomen-obeležja deluju veoma depresivno i na pešake i na vozače, jer podsećaju građane na smrt, nesreću i tragediju u ionako teškim političkim i društvenim vremenima.

Oni će takođe reći da bi valjalo, kao i uvek, pre svega tražiti uzroke tih pojava. To je naša poslovična saobraćajna nekultura. Da li je reč o prelasku pešaka mimo obeleženog prelaza na saobraćajnici, prebrzoj vožnji, upravljanju neispravnim vozilom, ili čestim sedanjem za volan pod uticajem alkohola, kao i uporno korišćenje mobilnog telefona tokom vožnje – sasvim je svejedno. Posledice prilježno beleži neumoljiva statistika koja kaže da se svakih desetak minuta u Srbiji dogodi saobraćajna nezgoda, da se na svakih pola sata desi nesreća, da je, na primer, u poslednjih deceniju i po na drumovima Srbije poginulo 17.500 ljudi. Da je kritično vreme za zbivanja na drumovima između 13 i 14 časova, da najčešće stradaju ljudi između 19 i 25 godina. O gangsteraju će naglasiti da je to veliko zlo društva koje država kako zna i ume mora da rešava. Pa, koliko može.

Da li bi spomen-tabli po gradskim ulicama bilo manje ako bi zakonodavac pooštrio kaznenu politiku prema svim prekršiocima – ako treba i drastično; da li bi svakodnevna državna propaganda možda doprinela da se sačuvaju životi uglavnom mladih ljudi i spreči materijalna šteta koja dostiže godišnje dva posto od bruto nacionalnog dohotka – nismo probali.