Улице као гробљанске алеје

Спомен-плоче и хумке са свеже убраним цвећем, страдалих што у саобраћајним несрећама, што у ватреним обрачунима – на градским улицама ничу скоро свакодневно. Туриста из иностранства запитао је недавно да ли су та обележја постављена у знак сећања на погинуле током последњег бомбардовања 1999, или можда неког у минулим деценијама 1944, па 1941. или 1914...

Истини за вољу, споменици невино страдалима су већином на гробљима попут оног подигнутог у част ослободиоцима у балканским и Првом светском рату на Новом гробљу, мада је он требало да буде постављен на простору данашњег Трга Николе Пашића. Зашто није, до данас није разјашњено.

Ове нове белеге људи постављају на местима где се трагедија догодила – дуж више градских улица, затим на Смедеревском, Авалском и Панчевачком путу. О Ибарској магистрали, која би по бројним обележјима погинулима могла да се зове и нека нова Гробљанска, излишно је говорити.

У ситуацији која деценијама траје, јер прописима надлежних није прецизирано како је и где дозвољено, или пак није допустиво постављати крајпуташе, људи у свом болу, што је сасвим разумљиво, дозвољавају себи и да та обележја обликују по свом нахођењу. Најчешће су то поломљени управљачи возила, потом симболично сломљена крила, затим исписане поруке, најчешће у стиховима, потом и разни текстови...

На питање како то психолошки делује на возаче који свакодневно пролазе тим путевима психолози и социолози имају углавном два објашњења. Прво је да ти крајпуташи делују опомињуће и да на неки посредан начин делују упозоравајуће на возаче. Други, да то апсолутно није дозвољиво из више разлога. Најпре, то се у европским урбаним срединама нигде не ради, јер су гробља та места за подизање споменика и оплакивање ближњих пострадалих. Затим, неизбежни погледи у та спомен-обележја делују веома депресивно и на пешаке и на возаче, јер подсећају грађане на смрт, несрећу и трагедију у ионако тешким политичким и друштвеним временима.

Они ће такође рећи да би ваљало, као и увек, пре свега тражити узроке тих појава. То је наша пословична саобраћајна некултура. Да ли је реч о преласку пешака мимо обележеног прелаза на саобраћајници, пребрзој вожњи, управљању неисправним возилом, или честим седањем за волан под утицајем алкохола, као и упорно коришћење мобилног телефона током вожње – сасвим је свеједно. Последице приљежно бележи неумољива статистика која каже да се сваких десетак минута у Србији догоди саобраћајна незгода, да се на сваких пола сата деси несрећа, да је, на пример, у последњих деценију и по на друмовима Србије погинуло 17.500 људи. Да је критично време за збивања на друмовима између 13 и 14 часова, да најчешће страдају људи између 19 и 25 година. О гангстерају ће нагласити да је то велико зло друштва које држава како зна и уме мора да решава. Па, колико може.

Да ли би спомен-табли по градским улицама било мање ако би законодавац пооштрио казнену политику према свим прекршиоцима – ако треба и драстично; да ли би свакодневна државна пропаганда можда допринела да се сачувају животи углавном младих људи и спречи материјална штета која достиже годишње два посто од бруто националног дохотка – нисмо пробали.