U svetu matematičke pameti

Jedna od krupnih strukturalnih slabosti zapadnih društava danas jeste u sferi obrazovanja. Problem nije vezan za slabosti opšteg obrazovanja, kako se u Srbiji ponekad misli. Opšte obrazovanje i "intelektualnost" odavno nisu velike teme. Nizak nivo opšteg obrazovanja pomaže stvaranju nekomplikovanih ličnosti i doživljava se kao prednost, a ne mana. Problemi obrazovanja su u pragmatičnoj sferi – zapadna društva školuju sve manje inženjera, matematičara i naučnika (pogotovo onih u baznim naukama).

Anglosaksonci, kako je to već red, i ovde "prednjače". U kulturi koja agresivno promoviše epikurejski način života, bilo kakav lični napor ili odricanje čini se besmislenim. Opšti trend je da se izbegavaju "teški", matematički orijentisani fakulteti, u korist narativnih. Bekstvo od matematike počinje još tokom srednje škole i to je mesto gde se obrazovne slobosti prvo generišu. Dodatni problem je to što su i naučnici i inženjeri, kada rade u struci, degradirani i relativno slabo plaćeni, a globalizacija i konkurencija sa istoka dodatno potenciraju ovakve trendove.

Ne samo da je broj naučnika i inženjera sve manji, već je i njihova distribucija sve čudnija. Mladi diplomci u velikom broju okreću leđa industriji, univerzitetu i institutima i orijentišu se ka sektoru usluga. Najkraći put do dobro plaćenog posla za diplomce sa snažnim matematičkim fundamentom jesu finansijske, konsultantske ili revizorske kuće. Kadrovska politika ovih kuća upadljivo favorizuje baš ove profile. Ako se zapitamo šta kvalifikuje mladog atomskog fizičara za posao finansijskog analitičara u velikoj banci, odgovor je jednostavan – baš to što je fizičar.

Suština ovog prividnog paradoksa počiva na uverenju da fakultetska diploma nije sertifikat o zanatskom znanju, već samo verifikacija sposobnosti mladog čoveka da uči i da započeto završava. Korporacije kupuju njihov radni kapacitet i sposobnost za brzo usvajanje znanja. Opšta percepcija, svejedno da li je tačna ili ne, favorizuje matematički orijentisane i obrazovane umove. Ko je u stanju da razume složene probleme kvantne fizike lakše će savladati i kompleksne probleme finansijskih tržišta. Sve drugo što je potrebno diplomci će naučiti na specijalističkim kursevima u samim korporacijama. One su razvile, ili sponzorišu, odlične sisteme "zanatskog" školovanja za sopstvene potrebe.

Po grubim procenama, Evropa i Amerika danas školuju oko 170.000 inženjera godišnje. Na drugom kraju sveta, Indija i Kina izbacuju oko milion inženjera. Taj rezervoar je nepresušan, a kvalitet univerziteta sve viši. Zapad je ovaj problem dugo zanemarivao, jer je bio u stanju da potrebnu radnu snagu obezbedi uvozeći je. Trendovi se menjaju – Azija je sve moćnija i sve bolje plaća svoje stručnjake. Indijski inženjer više nema potrebu da napušta svoj kulturni krug, kida ili slabi porodične veze, da bi negde na Zapadu bio građanin drugog reda i onda kada je prvoklasan.

Sve dok se samo proizvodnja selila na Istok, Zapad je bio opušten – veliki profiti imaju osobinu da deluju kao sedativ. Opuštenost je dodatno pojačavana verovanjem da Zapad kontroliše tehnologiju. U tom kontekstu nije bitno gde se nešto proizvodi, već gde se ideje kreiraju i razvijaju. Sve dok su razvojni i istraživački centri na Zapadu, opasnosti nema. A onda je došao šok.

Obrazovani, vredni i daroviti azijski inženjeri i naučnici su učili veoma brzo i usvajali nove tehnologije. Danas ih osvajaju. Jaz još uvek postoji, ali ubrzano nestaje. Zapad je nesvesno pomogao stvaranje konkurencije sa kojom se sve teže nosi. Zapuštena obrazovna politika nije najjači razlog erozije zapadne konkurentnosti, ali jeste jedan od snažnih faktora. Ova politika se ne može promeniti preko noći, ona zahteva vreme, a u globalizovanom svetu vremena je sve manje.

Srbija u obrazovanju sledi pogubne zapadne trendove. Visokoškolski sistem proizvodi sve veći broj diplomaca koji se nikada neće zaposliti u struci i čije znanje ne treba nikome – ni u zemlji, niti van nje. Matematika nije na ceni, prirodne nauke i inženjerstvo se potiskuju i sve je manje studenata koji upisuje ove fakultete. Ono malo koliko ih završi gleda da pobegne putem svojih starijih kolega. Upravo ovi diplomci najlakše emigriraju. Njihovo znanje napolju traže i onda kada ga ne plaćaju adekvatno. Kako je kadrova u zemlji sve manje, Srbija nije atraktivna za proizvodne investicije. Ovo nije ključni razlog srpskog industrijskog zaostajanja, ali jedan od razloga sigurno jeste.

Kakvu god reformu obrazovanja Srbija bude vršila, u njenom centru bi morale biti matematika, fundamentalne nauke i inženjerstvo. Samo tako će se kreirati kvalitetna i elastična radna snaga, sposobna da pokrije široku lepezu poslova – od onih u industriji, do onih u finansijama. Ta vrsta reformi je kompleksna, traži vreme, a rezultate daje sporo. Njene rezultate, međutim, investitori najbrže uočavaju.