O mleku i tajkunima

Afera „mleko” napravila je veliku štetu, kako građanima koji su se osetili nezaštićeni i zbunjeni, tako i institucijama koje su dovedene u sumnju, a mlekari su otvoreno ugroženi. Svakako da je na prvom mestu interes zdravlja građana i naročito onih najmlađih koji redovno piju mleko, no i drugi interesi nisu za potcenjivanje. Jasno je i da je opozicija iskoristila ovu aferu da poseje paniku među građanima, da bi se ugrozio rejting vladajuće koalicije. Isto tako je vlada pokušala da tu štetu minimizira često i nespretnim potezima. Javnosti je na kraju ostalo nejasno šta je sa mlekom, da li je dobro ili ne, koji je standard nivoa aflatoksina realan i tome slično.

Ono što je u svemu bitno je kakav je odnos države prema građanima, kako onima koji piju mleko, tako i onima koji na neki način zavise od njegove proizvodnje i prodaje. Nažalost zdravlje građana postalo je tema tek kad se time mogu ugroziti rejtinzi političkih protivnika, a da je domaća proizvodnja i prerada mleka i mlečnih proizvoda ostala gotovo na margini.

Prošla vlada je bukvalno iskopirala mnoge zakone i standarde EU, a da pri tom nisu bili svesni šta to zapravo znači i kakve su posledice. EU je godinama svoje stočarstvo i mlekarsku industriju kvalitetno i ozbiljno pripremala za uvođenje ovog visokog standarda kojim se štite i potrošači ali kasnije i domaći proizvođači od konkurencije koja nema tako visoke standarde. Kod nas je to urađeno i bez najave i pripreme pa se pokazalo kao prilika da se političkim protivnicima nanese šteta, ali i da se upropasti domaće stočarstvo.

Konkretno, nije jasno kako će domaće mlekarstvo da se za nekoliko nedelja preorijentiše na novi-stari standard (pošto će 0,05 mg po kilogramu biti vraćen) kada je za tako nešto evropskim zemljama s mnogo jačom podrškom vlade bilo potrebno više godina. Posledica prebrzog uvođenja standarda 0,05 može biti i katastrofalan po stočarstvo jer će mlekari jednostavno da uvezu mleko iz EU, iz zemalja u kojima postoje viškovi mleka sa kojim oni ne znaju šta da rade. Tako bismo za vrlo kratko vreme mogli da dobijemo pokolj krava muzara i ogromnu i neprocenjivu štetu na duži rok. Umesto toga neophodno je da vlada pomogne mlekarima da u nekom razumnom roku dostignu taj standard koji, kako je poznato, nije dostignut ni u SAD ni u Rusiji, a ni u dobrom delu planete. U delovanju institucija, kako republičkih, tako i pokrajinskih, mora postojati balans između potrebe zaštite zdravlja građana i interesa spasavanja domaćeg stočarstva i dobrog dela poljoprivredne proizvodnje i prerade. Razumemo i potrebe vlasti da održe rejting, ali neophodno je da se strateški interesi stave ispred trenutne popularnosti ili nepopularnosti određenih mera.

Vlada stoga, ne samo zbog standarda u vezi sa mlekom, već i zbog drugih standarda ali i jačanja domaće proizvodnje, mora dati podršku farmerima i agroindustrijskom kompleksu. Već dvadeset godina traje iznuđena deindustrijalizacija Srbije, tako da smo sada na svega 45 odsto industrijske proizvodnje iz 1989. a na oko 85 odsto industrijske proizvodnje iz 1998. godine. Srbija je deindustrijalizovana i pretvorena u tržište tuđe industrijske robe. Kao da je nekome cilj da se to danas desi i sa poljoprivredom i stočarstvom. Interesi nekih velikih igrača i uvoznika je da se eliminiše konkurencija ne samo u Srbiji, već i u regionu. Posle stočne hrane i mleka doći će i drugi pod udar ovakvih kampanja. To se ne sme dopustiti.

Imali smo do sada jasnu spregu vlasti i tajkuna kojima je bio interes da uvoze robu široke potrošnje i to je dovelo do toga da smo u industrijskom pogledu daleko ispod osamdesetih, pa i ratnih devedesetih. Srbija je postala zemlja koju drugi i oblače i hrane, što se nikada u našoj istoriji nije desilo. Tako da zalaganje za liberalizaciju tržišta koju i danas zagovaraju tajkuni i njihovi mediji u uslovima globalne secesije, kada sve vlade mnogo aktivnije štite svoje privrede, zvuči iracionalno. Nije potrebno da čitamo Štiglica pa da shvatimo da je bajka o svemogućem tržištu koje „će sve pozlatiti” danas dobrim delom prevaziđena.

Razumemo i ponašanje tajkuna koji su imali jasnu računicu i laku zaradu od uvoza hrane i robe široke potrošnje, ali je ipak danas dara prevršila meru i bez uvoza „mleka u prahu”. No na državi je da postavi tako pravila igre da se više isplati ulagati u proizvodnju, a pre svega u poljoprivredu koja jeste naša izvozna šansa, nego u uvoz i distribuciju, često nekvalitetne, robe i hrane.

Sada se naveliko priča o reindustrijalizaciji, a kada su o tome pre više godina neki pisali gledali su ih ispod oka kao jeretike „dogme o tržištu”, što jeste idejni napredak, ali u njoj trenutno ne vidimo fokus na realnu proizvodnju i poljoprivredu. A to je onda reindustrijalizacija bez industrije – što je priznaćete besmisleno. No očigledno da i dalje moćnom uvozničko-tajkunskom lobiju ne odgovara ideja aktivne državne strategije razvoja sa ciljem obnove privrede. A to je jedina šansa da Srbija opet sebe hrani i oblači. 

Politički analitičar