O млеку и тајкунима

Aфера „млеко” направила је велику штету, како грађанима који су се осетили незаштићени и збуњени, тако и институцијама које су доведене у сумњу, а млекари су отворено угрожени. Свакако да је на првом месту интерес здравља грађана и нарочито оних најмлађих који редовно пију млеко, но и други интереси нису за потцењивање. Јасно је и да је опозиција искористила ову аферу да посеје панику међу грађанима, да би се угрозио рејтинг владајуће коалиције. Исто тако је влада покушала да ту штету минимизира често и неспретним потезима. Јавности је на крају остало нејасно шта је са млеком, да ли је добро или не, који је стандард нивоа афлатоксина реалан и томе слично.

Оно што је у свему битно је какав је однос државе према грађанима, како онима који пију млеко, тако и онима који на неки начин зависе од његове производње и продаје. Нажалост здравље грађана постало је тема тек кад се тиме могу угрозити рејтинзи политичких противника, а да је домаћа производња и прерада млека и млечних производа остала готово на маргини.

Прошла влада је буквално ископирала многе законе и стандарде ЕУ, а да при том нису били свесни шта то заправо значи и какве су последице. ЕУ је годинама своје сточарство и млекарску индустрију квалитетно и озбиљно припремала за увођење овог високог стандарда којим се штите и потрошачи али касније и домаћи произвођачи од конкуренције која нема тако високе стандарде. Код нас је то урађено и без најаве и припреме па се показало као прилика да се политичким противницима нанесе штета, али и да се упропасти домаће сточарство.

Конкретно, није јасно како ће домаће млекарство да се за неколико недеља преоријентише на нови-стари стандард (пошто ће 0,05 мг по килограму бити враћен) када је за тако нешто европским земљама с много јачом подршком владе било потребно више година. Последица пребрзог увођења стандарда 0,05 може бити и катастрофалан по сточарство јер ће млекари једноставно да увезу млеко из ЕУ, из земаља у којима постоје вишкови млека са којим они не знају шта да раде. Тако бисмо за врло кратко време могли да добијемо покољ крава музара и огромну и непроцењиву штету на дужи рок. Уместо тога неопходно је да влада помогне млекарима да у неком разумном року достигну тај стандард који, како је познато, није достигнут ни у САД ни у Русији, а ни у добром делу планете. У деловању институција, како републичких, тако и покрајинских, мора постојати баланс између потребе заштите здравља грађана и интереса спасавања домаћег сточарства и доброг дела пољопривредне производње и прераде. Разумемо и потребе власти да одрже рејтинг, али неопходно је да се стратешки интереси ставе испред тренутне популарности или непопуларности одређених мера.

Влада стога, не само због стандарда у вези са млеком, већ и због других стандарда али и јачања домаће производње, мора дати подршку фармерима и агроиндустријском комплексу. Већ двадесет година траје изнуђена деиндустријализација Србије, тако да смо сада на свега 45 одсто индустријске производње из 1989. а на око 85 одсто индустријске производње из 1998. године. Србија је деиндустријализована и претворена у тржиште туђе индустријске робе. Као да је некоме циљ да се то данас деси и са пољопривредом и сточарством. Интереси неких великих играча и увозника је да се елиминише конкуренција не само у Србији, већ и у региону. После сточне хране и млека доћи ће и други под удар оваквих кампања. То се не сме допустити.

Имали смо до сада јасну спрегу власти и тајкуна којима је био интерес да увозе робу широке потрошње и то је довело до тога да смо у индустријском погледу далеко испод осамдесетих, па и ратних деведесетих. Србија је постала земља коју други и облаче и хране, што се никада у нашој историји није десило. Тако да залагање за либерализацију тржишта коју и данас заговарају тајкуни и њихови медији у условима глобалне сецесије, када све владе много активније штите своје привреде, звучи ирационално. Није потребно да читамо Штиглица па да схватимо да је бајка о свемогућем тржишту које „ће све позлатити” данас добрим делом превазиђена.

Разумемо и понашање тајкуна који су имали јасну рачуницу и лаку зараду од увоза хране и робе широке потрошње, али је ипак данас дара превршила меру и без увоза „млека у праху”. Но на држави је да постави тако правила игре да се више исплати улагати у производњу, а пре свега у пољопривреду која јесте наша извозна шанса, него у увоз и дистрибуцију, често неквалитетне, робе и хране.

Сада се навелико прича о реиндустријализацији, а када су о томе пре више година неки писали гледали су их испод ока као јеретике „догме о тржишту”, што јесте идејни напредак, али у њој тренутно не видимо фокус на реалну производњу и пољопривреду. А то је онда реиндустријализација без индустрије – што је признаћете бесмислено. Но очигледно да и даље моћном увозничко-тајкунском лобију не одговара идеја активне државне стратегије развоја са циљем обнове привреде. А то је једина шанса да Србија опет себе храни и облачи. 

Политички аналитичар