Vitez u metropoli

Video sam da je zamakao u poslovnicu Državne lutrije Srbije u Nušićevoj ulici. Potrčao sam za njim. Nisam hteo da ga i ovaj put izgubim, kao pre nekoliko godina kada je nestao u gužvi u Knez Mihailovoj. To je bio moj prijatelj iz studentskih dana, Veljko, koga sam se uželeo, a nismo se do prošlog utorka videli najmanje dvadeset godina.

– Rešio si da kreneš u potragu za srećom – rekoh kad ga zatekoh na šalteru gde je uplaćivao loto. On se okrenu i odmah me prepozna. Izgrlismo se i izljubismo. Vadio je potom novčanik iz unutrašnjeg džepa sakoa, kad mu otuda ispade neki presavijeni list papira. Tako požuteo i ispucao ličio je na negde iskopani pergament.

– O, pa ti imaš i mapu zakopanog blaga – dobacih uz smeh.

– To i jeste moje blago. Kad se već pojavilo pred tobom, suđeno mu je da ga i pročitaš. To je pismo moje majke, upućeno meni, brucošu iz Lučana, pre četrdeset godina, dok sam stanovao u Studentskom gradu. Pisala ga je dugo, rekla mi je kasnije, jer je svaku rečenicu smišljala po nekoliko sati. Pođimo u onaj kafić, da ga na miru pročitaš – reče Veljko.

– Zašto ga držiš u džepu?

– Pre nedelju dana sam, iako ih nisam poznavao, išao na sahranu oca i sina, ubijenih u pečenjari "Una" u Zemunu. Bio sam duboko potresen njihovim stradanjem. Tada sam se setio majčinog pisma, izvukao ga iz fioke gde ga decenijama čuvam i po ko zna koji put ga pročitao. Evo, dok ja poručim piće, ti vidi šta mi je žena sa četiri razreda osnovne škole, ali koja je volela mnogo da čita knjige, napisala pre toliko godina – dade mi Veljko gotovo raspadnuti list papira, koji pažljivo raskrilih, kako se slučajno ne bi otcepilo neko parče na prevojima.

"Dragi sine, poslali smo te u veliki grad na školovanje, a ja noćima sve do zore ne mogu da zaspim strahujući da ti se nešto ne desi. Nikad nisam bila u Beogradu, ali sam slušala da je tamo drukčiji mrak nego ovde kod nas. Kad se u tako velikom gradu jednom izgubiš, nikad te više niko neće naći. Ti ne znaš mnogo o ljudima, pa zato hoću da ti kažem da se njih posebno čuvaš. Druži se sa svojim vršnjacima, čini dobro kad god ti se ukaže prilika, a od svakog zla beži. Ne junači se mnogo među budalama i ludacima, mogu te nečim izazvati, oni ne znaju za obraz i poštenje. Veće je junaštvo pobeći od njih. Golube moj, tamo ima mnogo prevaranata, čuvaj se da ne postaneš njihova žrtva, jer će tako krhkom i nezaštićenom pokušati da ti priđu na mnogo načina i upropaste. Znam, sokole, da voliš druženje i da gucneš rakijicu, ali to čini samo u društvu onih kojima piće služi da se provesele. Čuvaj se onih koji u pijanstvu promene ćud i postanu zveri. Lep si i svima drag, zato ne dozvoli da te obrlate lakomislene devojke, a takvih je u gradu mnogo, mnogo. Njih se najviše bojim, da ti pamet ne uzmu..." 

– Pa, ovo je prava mudrica – rekoh Veljku.

– Da, ali i majka, kao svaka majka. Bio sam joj jedinac i strepela je za mene. Njeno pismo postalo je svetinja posle dve godine... – pokuša nešto da objasni Veljko, ali ga ja, nestrpljiv, prekidoh.

– Zašto, šta se desilo?

– Stanovao sam u Trećem bloku Studentskog grada. Jednog septembarskog dana, moj cimer, rodom iz topličkog kraja, okolina Kuršumlije, diplomirao je na medicini i poželeo nas nekoliko da počasti pivom i ćevapima. Otišli smo u "Džakartu", onaj restoran na ćošku kod "Studenjaka". Za stolom nas je bilo šestorica, među njima i jedan difovac. Ovo ističem s razlogom. U jednom trenutku u restoranu gde je bilo živo, sve utihnu. Videli smo kako je neki mladić nedaleko od nas ustao od stola i počeo da udara po glavi devojku koja je sedela preko puta njega. Pojedinci su hteli da priteknu u pomoć devojci, drugi su počeli da viču na mladića da prestane, ali ih je on prekim pogledom i, preteći prstom, zaustavio u toj nameri...

– Zašto konobar nije zvao miliciju? – upitah.

– Kao za inat telefon je bio u kvaru. Od nas za stolom niko ni prstom da mrdne. Čak ni onaj difovac. Kao da nam je neko zakovao noge za pod. Naš domaćin, taze lekar, momak sitan i uvek u položaju zgrčenog tela kao da je u nekoj čauri, ostavljajući utisak da mu je duša u nosu, dva-tri puta je pogledao na tu stranu. Niko od nas ostalih ne zna kad i da li je on video molećivi pogled te devojke, ali se moj cimer u jednom trenutku uspravio i pojurio ka onom siledžiji. Skočio mu je na leđa i počeo da ga udara. I sa ono malo snage koliko se skupilo u njegovim pesnicama pokušao je da odbrani tu devojku. Onda smo u sekundi videli sečivo u ruci barabe, koji mu je u sekundi zario nož u stomak i čuli jauk mog cimera. Tek tada smo i mi skočili na siledžiju, a i drugi gosti, i savladali ga. Ubrzo je stigla i milicija koju je pozvao neko od gostiju koji se iskrao. Došla je i Hitna pomoć. Cimer mi je, srećom, preživeo... – sa uzbuđenjem je Veljko pričao o davno prohujalom događaju na Tošinom bunaru.

– Tvoja majka se bojala takvih stvari, zato ti je sve ono i napisala.