Витез у метрополи

Видео сам да је замакао у пословницу Државне лутрије Србије у Нушићевој улици. Потрчао сам за њим. Нисам хтео да га и овај пут изгубим, као пре неколико година када је нестао у гужви у Кнез Михаиловој. То је био мој пријатељ из студентских дана, Вељко, кога сам се ужелео, а нисмо се до прошлог уторка видели најмање двадесет година.

– Решио си да кренеш у потрагу за срећом – рекох кад га затекох на шалтеру где је уплаћивао лото. Он се окрену и одмах ме препозна. Изгрлисмо се и изљубисмо. Вадио је потом новчаник из унутрашњег џепа сакоа, кад му отуда испаде неки пресавијени лист папира. Тако пожутео и испуцао личио је на негде ископани пергамент.

– О, па ти имаш и мапу закопаног блага – добацих уз смех.

– То и јесте моје благо. Кад се већ појавило пред тобом, суђено му је да га и прочиташ. То је писмо моје мајке, упућено мени, бруцошу из Лучана, пре четрдесет година, док сам становао у Студентском граду. Писала га је дуго, рекла ми је касније, јер је сваку реченицу смишљала по неколико сати. Пођимо у онај кафић, да га на миру прочиташ – рече Вељко.

– Зашто га држиш у џепу?

– Пре недељу дана сам, иако их нисам познавао, ишао на сахрану оца и сина, убијених у печењари "Уна" у Земуну. Био сам дубоко потресен њиховим страдањем. Тада сам се сетио мајчиног писма, извукао га из фиоке где га деценијама чувам и по ко зна који пут га прочитао. Ево, док ја поручим пиће, ти види шта ми је жена са четири разреда основне школе, али која је волела много да чита књиге, написала пре толико година – даде ми Вељко готово распаднути лист папира, који пажљиво раскрилих, како се случајно не би отцепило неко парче на превојима.

"Драги сине, послали смо те у велики град на школовање, а ја ноћима све до зоре не могу да заспим страхујући да ти се нешто не деси. Никад нисам била у Београду, али сам слушала да је тамо друкчији мрак него овде код нас. Кад се у тако великом граду једном изгубиш, никад те више нико неће наћи. Ти не знаш много о људима, па зато хоћу да ти кажем да се њих посебно чуваш. Дружи се са својим вршњацима, чини добро кад год ти се укаже прилика, а од сваког зла бежи. Не јуначи се много међу будалама и лудацима, могу те нечим изазвати, они не знају за образ и поштење. Веће је јунаштво побећи од њих. Голубе мој, тамо има много превараната, чувај се да не постанеш њихова жртва, јер ће тако крхком и незаштићеном покушати да ти приђу на много начина и упропасте. Знам, соколе, да волиш дружење и да гуцнеш ракијицу, али то чини само у друштву оних којима пиће служи да се провеселе. Чувај се оних који у пијанству промене ћуд и постану звери. Леп си и свима драг, зато не дозволи да те обрлате лакомислене девојке, а таквих је у граду много, много. Њих се највише бојим, да ти памет не узму..." 

– Па, ово је права мудрица – рекох Вељку.

– Да, али и мајка, као свака мајка. Био сам јој јединац и стрепела је за мене. Њено писмо постало је светиња после две године... – покуша нешто да објасни Вељко, али га ја, нестрпљив, прекидох.

– Зашто, шта се десило?

– Становао сам у Трећем блоку Студентског града. Једног септембарског дана, мој цимер, родом из топличког краја, околина Куршумлије, дипломирао је на медицини и пожелео нас неколико да почасти пивом и ћевапима. Отишли смо у "Џакарту", онај ресторан на ћошку код "Студењака". За столом нас је било шесторица, међу њима и један дифовац. Ово истичем с разлогом. У једном тренутку у ресторану где је било живо, све утихну. Видели смо како је неки младић недалеко од нас устао од стола и почео да удара по глави девојку која је седела преко пута њега. Појединци су хтели да притекну у помоћ девојци, други су почели да вичу на младића да престане, али их је он преким погледом и, претећи прстом, зауставио у тој намери...

– Зашто конобар није звао милицију? – упитах.

– Као за инат телефон је био у квару. Од нас за столом нико ни прстом да мрдне. Чак ни онај дифовац. Као да нам је неко заковао ноге за под. Наш домаћин, тазе лекар, момак ситан и увек у положају згрченог тела као да је у некој чаури, остављајући утисак да му је душа у носу, два-три пута је погледао на ту страну. Нико од нас осталих не зна кад и да ли је он видео молећиви поглед те девојке, али се мој цимер у једном тренутку усправио и појурио ка оном силеџији. Скочио му је на леђа и почео да га удара. И са оно мало снаге колико се скупило у његовим песницама покушао је да одбрани ту девојку. Онда смо у секунди видели сечиво у руци барабе, који му је у секунди зарио нож у стомак и чули јаук мог цимера. Тек тада смо и ми скочили на силеџију, а и други гости, и савладали га. Убрзо је стигла и милиција коју је позвао неко од гостију који се искрао. Дошла је и Хитна помоћ. Цимер ми је, срећом, преживео... – са узбуђењем је Вељко причао о давно прохујалом догађају на Тошином бунару.

– Твоја мајка се бојала таквих ствари, зато ти је све оно и написала.