Na okupu posle 41 godine

Rukometni klub Palilulac posle 41 godine ponovo je bio na okupu. Ipak, za razliku od sedamdesetih godina prošlog veka kada je to činio na terenu trener Nikola Vučinić je pre tri dana izvršio prozivku svojih pulena u restoranu "Kosmaj". Bez ikakve sumnje najbolja generacija beogradskog rukometa, koju je pre gotovo pola veka začeo pokojni profesor Duško Stefanović u tadašnjem rukometnom uporištu glavnog grada Petoj beogradskoj gimnaziji, žarila je i palila rukometnim terenima u dresu Palilulca, a zatim i braneći boje Crvene zvezde.

U taboru "crveno-belih" neko se zadržao kraće neko duže. Posle toga čuveno družinu iz Pete gimnazije životni putevi su razbacali na različite strane i evo posle više od četiri decenije opet su bili skupa baš kao i 1966. kada su kao golobradi mladići okupljeni oko svog stratega Nikole Vučinića prešli iz Paliluca u Crvenu zvezdu, s kojom se tada fuzionisao ovaj klub.

Okupljanje u "Kosmaju" je počelo u 19 časova. Jedan za drugim pristizali su Milan Marković, Nebojša Rudić, Vladimir Jeremić, Nenad Tabor, Predrag Zamurović, Branislav Jovanović, Nikola Vučinić... Među poslednjima je stigao i sam inicijator ovog lepog druženja Milan Lazarević, najbolji igrač Olimpijskih igara u Minhenu 1972. kada je Jugoslavija izlila "zlato". Popularni Laza, koji od 1974. živi u Nemačkoj, posle srdačnog pozdrava sa svima prvo je obrazložio razlog ovog neočekivanog okupljanja:

"Kao što je već svima poznato od nedavno sam nosilac nacionalnog priznanja koje mi je, kao osvajaču zlatne olimpijske medalje, donelo doživotnu novčanu nadoknadu. To priznanje me je vratilo u sada već daleku rukometnu prošlost i posle kratkog razmišljanja zaključio sam da sam do svih odličja, uključujući i onog najsjajnijeg u Minhenu, došao najviše zahvaljujući tome što sam imao ogromnu sreću da budem deo ekipe iz Pete gimnazije, a potom i Palilulca i Crvene zvezde", – istakao je Laza.

Neposredno posle Lazarevićevih reči zahvalnosti nekadašnjim saigračima i treneru za ogroman lični uspeh u igračkoj karijeri u "Kosmaj" je, sa sat vremena zakašnjenja, ušao Milorad Milatović, trenutno kordinator svih ženskih selekcija Srbije i jedan od retkih iz ove generacije koji je posle igračke karijere ostao potpuno veran rukometu.

"Zašto kasniš Miki", čulo se iz mase. "Pa rekli ste od 19 časova. Nisam znao da postoji fiksno vreme", odgovorio je nekadašnji golman i jedan od naših najuspešnijih trenera razmenjivajući poljupce sa prijateljima od kojih neke dugo nije video.

Druženje nekadašnjih rukometaša, koji su se iznad svega postali izuzetno uspešni ljudi ostavivši dubok trag i u raznim drugim oblastima života, potrajalo je duboko u noć. Pričalo se o svemu. O deci, unucima, poslovnim poduhvatima... Naravno, evocirale su se uspomene na igrače dane, gostovanja širom Jugoslavije, nezaboravne trenutke provedene u tada jedinoj kafani na Petrovaradinskoj tvrđavi u koju se obavezno svraćalo po povratku sa utakmica u Vojvodini.

"Da li se sećate kako sam izvukao utakmicu protiv Krivaje u Zavidovićima", pitao je i prisećao se Milan Marković, popularni Done, meča koji je 1967. bio presudan u borbi za opstanak Crvene zvezde u najvišem rangu.

Ostaje žal što ova čuvena generacija, koja je bila ispred svog vremena, sa Crvenom zvezdom nije ostvarila ono što je po kvalitetu i realno mogla.

"E da nisu sprečili Đorđa Lavrnića da dođe u Zvezdu, gde bi nam bio kraj. Imali bismo u tom trenutku na tri pozicije u timu najbolje svetske igrače – Lavrnića, Lazarevića i Pokrajca. Možda bismo postali ono što je kasnije pošlo za rukom Metaloplastici" sa setom je pričao nekadašnji pivotmen Vladimir Jeremić.