Четвртак, 02.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

На окупу после 41 године

На окупу после 41 године
Слика за памћење: Милан Марковић, Небојша Рудић, Бранислав Јовановић, Никола Вучинић, Милорад Милатовић, Ненад Табор, Владимир Јеремић, Предраг Замуровић и Милан Лазаревић

Рукометни клуб Палилулац после 41 године поново је био на окупу. Ипак, за разлику од седамдесетих година прошлог века када је то чинио на терену тренер Никола Вучинић је пре три дана извршио прозивку својих пулена у ресторану "Космај". Без икакве сумње најбоља генерација београдског рукомета, коју је пре готово пола века зачео покојни професор Душко Стефановић у тадашњем рукометном упоришту главног града Петој београдској гимназији, жарила је и палила рукометним теренима у дресу Палилулца, а затим и бранећи боје Црвене звезде.

У табору "црвено-белих" неко се задржао краће неко дуже. После тога чувено дружину из Пете гимназије животни путеви су разбацали на различите стране и ево после више од четири деценије опет су били скупа баш као и 1966. када су као голобради младићи окупљени око свог стратега Николе Вучинића прешли из Палилуца у Црвену звезду, с којом се тада фузионисао овај клуб.

Окупљање у "Космају" је почело у 19 часова. Један за другим пристизали су Милан Марковић, Небојша Рудић, Владимир Јеремић, Ненад Табор, Предраг Замуровић, Бранислав Јовановић, Никола Вучинић... Међу последњима је стигао и сам иницијатор овог лепог дружења Милан Лазаревић, најбољи играч Олимпијских игара у Минхену 1972. када је Југославија излила "злато". Популарни Лаза, који од 1974. живи у Немачкој, после срдачног поздрава са свима прво је образложио разлог овог неочекиваног окупљања:

"Као што је већ свима познато од недавно сам носилац националног признања које ми је, као освајачу златне олимпијске медаље, донело доживотну новчану надокнаду. То признање ме је вратило у сада већ далеку рукометну прошлост и после кратког размишљања закључио сам да сам до свих одличја, укључујући и оног најсјајнијег у Минхену, дошао највише захваљујући томе што сам имао огромну срећу да будем део екипе из Пете гимназије, а потом и Палилулца и Црвене звезде", – истакао је Лаза.

Непосредно после Лазаревићевих речи захвалности некадашњим саиграчима и тренеру за огроман лични успех у играчкој каријери у "Космај" је, са сат времена закашњења, ушао Милорад Милатовић, тренутно кординатор свих женских селекција Србије и један од ретких из ове генерације који је после играчке каријере остао потпуно веран рукомету.

"Зашто касниш Мики", чуло се из масе. "Па рекли сте од 19 часова. Нисам знао да постоји фиксно време", одговорио је некадашњи голман и један од наших најуспешнијих тренера размењивајући пољупце са пријатељима од којих неке дуго није видео.

Дружење некадашњих рукометаша, који су се изнад свега постали изузетно успешни људи оставивши дубок траг и у разним другим областима живота, потрајало је дубоко у ноћ. Причало се о свему. О деци, унуцима, пословним подухватима... Наравно, евоцирале су се успомене на играче дане, гостовања широм Југославије, незаборавне тренутке проведене у тада јединој кафани на Петроварадинској тврђави у коју се обавезно свраћало по повратку са утакмица у Војводини.

"Да ли се сећате како сам извукао утакмицу против Криваје у Завидовићима", питао је и присећао се Милан Марковић, популарни Доне, меча који је 1967. био пресудан у борби за опстанак Црвене звезде у највишем рангу.

Остаје жал што ова чувена генерација, која је била испред свог времена, са Црвеном звездом није остварила оно што је по квалитету и реално могла.

"Е да нису спречили Ђорђа Лаврнића да дође у Звезду, где би нам био крај. Имали бисмо у том тренутку на три позиције у тиму најбоље светске играче – Лаврнића, Лазаревића и Покрајца. Можда бисмо постали оно што је касније пошло за руком Металопластици" са сетом је причао некадашњи пивотмен Владимир Јеремић.

На поновном окупљању Палилулца оправдано одсутни били су некадашњи капитен Драган Рудић и Бранислав Покрајац, који је уз Милана Лазаревића оставио најдубљи траг као играч из те чувене генерације. Краја је након играчке каријере остварио и блиставу каријеру и као тренер, освојивши, између осталих одличја, и златну олимпијску медаљу у Лос Анђелесу 1984. Иначе, двојица рукометаша Палилуца на велику жалост данас нису нису међу живима – Миодраг Макрагић и Алекса Шкеровић.
Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Jagodinac
Steta nisam imao priliku da prisustvujem. Bilo bi lepo prisetiti se uspomena na RK Palilulac iz 70tih i 80tih. Nadam se da su svi sa fotografije zivi i zdravi jos puno godina. Da li je bila organizovano druzenje za 50 godina RK Palilulac?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.