Nebeska krstarica

Neke vrste životinja polako nestaju sa lica naše planete, dok se staništa drugih, zbog zagađivanja sredine i širenja ljudskih naselja sve više smanjuju. Na teško pristupačnim stenama, u divljini, živi i beloglavi sup, veliki lešinar čija krila dostižu raspon od dva metra i osamdeset centimetara. U našoj zemlji može se pronaći u kanjonima Uvca i Mileševke i nalazi se pod zaštitom zakona. Zaštićeno područje Uvca smatra se najvećim staništem beloglavog supa u Evropi.

Zahvaljujući snažnim krilima, beloglavi sup može da krstari nebeskim svodom i po sedam sati i da preleti do 150 kilometara dok traži hranu. Za razliku od većine lešinara koji hranu pronalaze zahvaljujući mirisu, beloglavi sup nema čulo mirisa, već lešine pronalazi samo uz pomoć svog oštrog vida. Pošto ima kratke noge i slabe kandže, nikada ne napada živi plen, već se hrani isključivo lešinama.

Povijeni kljun beloglavog supa nije dovoljno snažan da probije kožu mrtvih životinja, tako da mora da čeka da drugi lešinari umesto njega obave taj posao. Kad ugleda hranu, ptica se stušti ka zemlji brzinom od 150 kilometara na čas. Ubrzo mu se pridružuju i druge ptice. Pošto je do hrane teško doći, beloglavi sup se trudi da pojede što više – i do šest kilograma mesa, što je ravno polovini njegove težine.

Posle zajedničkog obroka, ptice se okupljaju kraj vode kako bi se okupale. Na higijenu se polaže mnogo: žućkasto-belo paperje kojim su prekriveni glava i vrat beloglavog supa uvek su besprekorno čisti. Posle kupanja, ptice stoje kraj vode raširenih krila, sušeći perje.

Beloglavi supovi žive u koloniji, a parovi ostaju zajedno do kraja života. O jednom ili dva jajeta, koliko ženka snese u gnezdu na litici, napravljeno od trave i grančica, staraju se oba roditelja. Danju ga čuvaju od vrelog sunca, a noću štite od hladnoće. Inkubacija traje neuobičajeno dugo – skoro dva meseca. Mladunci već posle četiri meseca potpuno liče na roditelje.