Небеска крстарица

Неке врсте животиња полако нестају са лица наше планете, док се станишта других, због загађивања средине и ширења људских насеља све више смањују. На тешко приступачним стенама, у дивљини, живи и белоглави суп, велики лешинар чија крила достижу распон од два метра и осамдесет центиметара. У нашој земљи може се пронаћи у кањонима Увца и Милешевке и налази се под заштитом закона. Заштићено подручје Увца сматра се највећим стаништем белоглавог супа у Европи.

Захваљујући снажним крилима, белоглави суп може да крстари небеским сводом и по седам сати и да прелети до 150 километара док тражи храну. За разлику од већине лешинара који храну проналазе захваљујући мирису, белоглави суп нема чуло мириса, већ лешине проналази само уз помоћ свог оштрог вида. Пошто има кратке ноге и слабе канџе, никада не напада живи плен, већ се храни искључиво лешинама.

Повијени кљун белоглавог супа није довољно снажан да пробије кожу мртвих животиња, тако да мора да чека да други лешинари уместо њега обаве тај посао. Кад угледа храну, птица се стушти ка земљи брзином од 150 километара на час. Убрзо му се придружују и друге птице. Пошто је до хране тешко доћи, белоглави суп се труди да поједе што више – и до шест килограма меса, што је равно половини његове тежине.

После заједничког оброка, птице се окупљају крај воде како би се окупале. На хигијену се полаже много: жућкасто-бело паперје којим су прекривени глава и врат белоглавог супа увек су беспрекорно чисти. После купања, птице стоје крај воде раширених крила, сушећи перје.

Белоглави супови живе у колонији, а парови остају заједно до краја живота. О једном или два јајета, колико женка снесе у гнезду на литици, направљено од траве и гранчица, старају се оба родитеља. Дању га чувају од врелог сунца, а ноћу штите од хладноће. Инкубација траје неуобичајено дуго – скоро два месеца. Младунци већ после четири месеца потпуно личе на родитеље.