Dokle je stigla obnova Hilandara

Prošle su tri godine od kobne noći između 3. i 4. marta 2004. kada je goreo manastir Hilandar na Svetog Gori. Naši stručni timovi ulažu napore da što uspešnije saniraju posledice požara i obnove srpsku svetinju koju su 1198. od vizantijskog cara Alekseja Trećeg Anđela dobili Sveti Simeon i njegov sin monah Sava. Dokle je stigla obnova Hilandara, šta je urađeno a šta se planira, kako se odvija život u manastiru i da li ima dovoljno novčanih sredstava, pitali smo arhitektu Mirka Kovačevića, rukovodioca stručnog tima za obnovu svetogorskog manastira, za vreme njegovog kratkog boravka u Beogradu.

Prema Kovačevićevim rečima, posledice požara iskazane u brojkama izgledaju ovako: pre požara ukupna korisna površina u objektima bila je 10.813 metara kvadratnih; izgorelo je 5.897 kvadrata što čini 54,5 odsto ukupne površine. Očekuje se, kako nam kaže, da će građevinski radovi biti završeni za šest do sedam godina, dok će ukupna obnova trajati i do 10 ili 15 godina.

– Posle požara bilo je neophodno da se osposobi prostor izvan zidina manastira za smeštaj, jer je najveći deo koji je izgoreo bio smeštajni prostor za monahe i goste. Osposobljene su sobe za smeštaj radnika, a prvi radovi su podrazumevali i obnovu senare, štale i zgrade gde su boravili mazgari – kaže Kovačević.

Prvi objekat koji je obnavljan bio je Konak iz 1814…

– Pri ovim radovima morali smo da se usaglašavamo sa Grcima. Naime, u Solunu postoji grčka Služba zaštite spomenika koja je nadležna za Svetu Goru, i koja nadgleda sve radove. Monasi iz Hilandara iz straha su zahtevali da konstrukcija bude takva da požar više ne može da joj naudi. Oni su tražili betonsku konstrukciju, a grčka Služba zaštite nije želela savremene već tradicionalne materijale, od kojih su ti objekti i bili građeni. Morali smo da se dogovorimo kako da konstrukcija bude sigurna a, sa druge strane, i da umirimo monahe – kaže Mirko Kovačević, dodajući da je nađen kompromis – jedna dozvoljena betonska ploča i preostali deo, rešen na klasičan način, drvenim konstrukcijama.

Sledeći, od šest objekata predviđenih Opštim planom obnove, jeste Konak iz 1816-21. To je, ujedno, najveći objekat i njegova obnova će najduže trajati (blizu dve do tri godine), i to je ono na čemu se trenutno radi. Kada taj konak bude završen, najveći deo potreba manastira za prostorom biće obezbeđen.

– U konaku je predviđeno da gornje dve etaže zadrže svoje namene (gostoprijemnica i uprava manastira), a u prizemlju je rešeno da se napravi nova namena, manastirska knjižara koja je bila smeštena u manji, i ne lako pristupačan prostor. Prostor je podeljen tako da će imati i galeriju, kao i dve etaže ispod knjižare. Planirane su i radionice za konzervaciju ikona, metala i papira – kaže arhitekta navodeći da se, u međuvremenu, rade popravke na objektima koji nisu goreli (pre godinu dana udario je grom na pirg kralja Milutina, dobar deo krova je izgoreo, i sada se pokriva).

Mirko Kovačević ističe da sve radove tokom obnove izvodi manastir u svojoj režiji. Radnici su iz Srbije, a logistiku daje Zadužbina Hilandara u Beogradu, koja organizuje nabavku materijala, odlazak radnika...

Važna stavka pri obnovi Hilandara je i novčana situacija. Mirko Kovačević napominje da novac uredno stiže i da do sada nije bilo finansijskih problema.

– Vlada Srbije svake godine obezbeđuje sumu od blizu milion evra, što je dovoljno za onaj obim radova koji mi možemo da izvedemo. Manastir je otvorio žiro račun, a pomoć stiže i od Srba iz dijaspore. Sredstva nam za sada nisu manjkala – kaže arhitekta dodajući da je grčka strana do sada uložila 600.000 evra u osiguranje onih objekata čiji su zidovi ostali bez unutrašnje konstrukcije a mogli bi da se sruše u slučaju zemljotresa.

Kovačević nam govori i o teškoćama koje prate obnovu.

– Na Svetoj Gori nije lako organizovati građevinske radove jer sav materijal koji nam je potreban mora da dođe brodom. I to od onih najosnovnijih: peska, drveta, cementa, a to nije jevtino. Zbog skupog prevoza materijala, radovi na Svetoj Gori koštaju za 50 procenata više nego na nekom drugom mestu.

Drugo, arhitekte i izvođači radova moraju da poštuju i specifične uslove u manastiru: svi radnici poštuju kućni red manastira, kao i sve uslove kada su u pitanju ishrana i postovi, jer se na Svetu Goru, sem ribe, meso ne unosi.

Od ostalih zanimljivosti, Kovačević izdvaja da Hilandar danas ima 40 monaha, a da posetioci svakodnevno pristižu.

– Posle požara nije bilo mesta za smeštaj gostiju, pa je godinu-dve manastir molio da ljudi ne dolaze da prenoće. Mogli su da dođu u toku dana što je, opet, povezano sa dolaskom brodova koji pristižu jednom dnevno i ne bi imali kako da se vrate. Poseta je samo tada bila smanjena, a sada se već normalizuje.