Докле је стигла обнова Хиландара

Прошле су три године од кобне ноћи између 3. и 4. марта 2004. када је горео манастир Хиландар на Светог Гори. Наши стручни тимови улажу напоре да што успешније санирају последице пожара и обнове српску светињу коју су 1198. од византијског цара Алексеја Трећег Анђела добили Свети Симеон и његов син монах Сава. Докле је стигла обнова Хиландара, шта је урађено а шта се планира, како се одвија живот у манастиру и да ли има довољно новчаних средстава, питали смо архитекту Мирка Ковачевића, руководиоца стручног тима за обнову светогорског манастира, за време његовог кратког боравка у Београду.

Према Ковачевићевим речима, последице пожара исказане у бројкама изгледају овако: пре пожара укупна корисна површина у објектима била је 10.813 метара квадратних; изгорело је 5.897 квадрата што чини 54,5 одсто укупне површине. Очекује се, како нам каже, да ће грађевински радови бити завршени за шест до седам година, док ће укупна обнова трајати и до 10 или 15 година.

– После пожара било је неопходно да се оспособи простор изван зидина манастира за смештај, јер је највећи део који је изгорео био смештајни простор за монахе и госте. Оспособљене су собе за смештај радника, а први радови су подразумевали и обнову сенаре, штале и зграде где су боравили мазгари – каже Ковачевић.

Први објекат који је обнављан био је Конак из 1814…

– При овим радовима морали смо да се усаглашавамо са Грцима. Наиме, у Солуну постоји грчка Служба заштите споменика која је надлежна за Свету Гору, и која надгледа све радове. Монаси из Хиландара из страха су захтевали да конструкција буде таква да пожар више не може да јој науди. Они су тражили бетонску конструкцију, а грчка Служба заштите није желела савремене већ традиционалне материјале, од којих су ти објекти и били грађени. Морали смо да се договоримо како да конструкција буде сигурна а, са друге стране, и да умиримо монахе – каже Мирко Ковачевић, додајући да је нађен компромис – једна дозвољена бетонска плоча и преостали део, решен на класичан начин, дрвеним конструкцијама.

Следећи, од шест објеката предвиђених Општим планом обнове, јесте Конак из 1816-21. То је, уједно, највећи објекат и његова обнова ће најдуже трајати (близу две до три године), и то је оно на чему се тренутно ради. Када тај конак буде завршен, највећи део потреба манастира за простором биће обезбеђен.

– У конаку је предвиђено да горње две етаже задрже своје намене (гостопријемница и управа манастира), а у приземљу је решено да се направи нова намена, манастирска књижара која је била смештена у мањи, и не лако приступачан простор. Простор је подељен тако да ће имати и галерију, као и две етаже испод књижаре. Планиране су и радионице за конзервацију икона, метала и папира – каже архитекта наводећи да се, у међувремену, раде поправке на објектима који нису горели (пре годину дана ударио је гром на пирг краља Милутина, добар део крова је изгорео, и сада се покрива).

Мирко Ковачевић истиче да све радове током обнове изводи манастир у својој режији. Радници су из Србије, а логистику даје Задужбина Хиландара у Београду, која организује набавку материјала, одлазак радника...

Важна ставка при обнови Хиландара је и новчана ситуација. Мирко Ковачевић напомиње да новац уредно стиже и да до сада није било финансијских проблема.

– Влада Србије сваке године обезбеђује суму од близу милион евра, што је довољно за онај обим радова који ми можемо да изведемо. Манастир је отворио жиро рачун, а помоћ стиже и од Срба из дијаспоре. Средства нам за сада нису мањкала – каже архитекта додајући да је грчка страна до сада уложила 600.000 евра у осигурање оних објеката чији су зидови остали без унутрашње конструкције а могли би да се сруше у случају земљотреса.

Ковачевић нам говори и о тешкоћама које прате обнову.

– На Светој Гори није лако организовати грађевинске радове јер сав материјал који нам је потребан мора да дође бродом. И то од оних најосновнијих: песка, дрвета, цемента, а то није јевтино. Због скупог превоза материјала, радови на Светој Гори коштају за 50 процената више него на неком другом месту.

Друго, архитекте и извођачи радова морају да поштују и специфичне услове у манастиру: сви радници поштују кућни ред манастира, као и све услове када су у питању исхрана и постови, јер се на Свету Гору, сем рибе, месо не уноси.

Од осталих занимљивости, Ковачевић издваја да Хиландар данас има 40 монаха, а да посетиоци свакодневно пристижу.

– После пожара није било места за смештај гостију, па је годину-две манастир молио да људи не долазе да преноће. Могли су да дођу у току дана што је, опет, повезано са доласком бродова који пристижу једном дневно и не би имали како да се врате. Посета је само тада била смањена, а сада се већ нормализује.