Mladost srpskog filma

Dobar start domaćeg takmičarskog programa kojim dominiraju dela autora koji pripadaju mladosti srpskog filma. Efektan početak sa berlinskim pobednikom, osvajačem „Kristalnog medveda” za najbolji kratki film programa „Generacija 14 +” 63. Berlinala, sa kratkim animiranim filmom „Rabbitland“ („Zečija zemlja”) autorskog dvojca Ane Nedeljković i Nikole Majdaka juniora.

 Ovaj antiutopijski kvazidokumentarac visprene i originalne ideje, kombinacija političke ironije sa metaforičkim potencijalom i crnog humora, a za izvedbu nimalo jednostavan film (animacija plastelinskih figurica i krpenih lutki 24 puta u sekundi nije lak zadatak), govori o odnosu pojedinca i mase, o prvu na slobodne izbore i demokratiji. A sve to kroz originalnu, vizuelno maštovitu i privlačnu priču o dnevnoj rutini pink zečeva sa rupom u glavi umesto mozga, čiji je jedini smisao života da svakodnevno u veliku kutiju ubacuju glasačke listiće, bez svesti o tome da se „oni na vrhu” (velike krpene lutke) slatko smeju njihovoj gluposti i uzaludnosti glasanja. Brutalna slika savremenog društva. Jednostavno, a efikasno. Svetsko, a naše.

 Taj dodir sveta, u dramaturgiju domaćeg kratkog filma, donosi 21-minutni „Dodir” Aleka Conića. Zgodan primer (pre)sentimentalne američke dramaturgije (Conić je i diplomirao režiju u Torontu). Dirljiva priča o sedmogodišnjem Mihajlu kojiiz malog planinskog mesta stiže u beogradsku bolnicu kako bi svog postradalog oca držanjem za ruku „digao iz mrtvih”, ne znajući pri tomeda svojom čistotom i iskrenom ljubavlju zapravo spasava potpunog neznanca. Film izvrsne fotografije (Igor Vukotić) i ubedljive glume...

Iz filma „Tango u tri lika i tri prostora” Strahinje Savića

U domaćem takmičarskom programu, tokom današnjeg dana, biće viđen i „Ako ikada jedne noći bilo kad” Dejana Radovanovića (ispitni film na drugoj godini FDU), zanimljivo i uzbudljivo postavljena drama sa tri lika (dva muškarca i jedna žena), koji se tokom jedne noći sasvim slučajno sreću. Svaki od ovih likova očajniči želi odlazak, bekstvo, zapravo izlaz iz haosa sopstvenog života, a Radovanović, vešto i prilično originalno, stavlja gledaoca u retku priliku praćenja unutrašnjeg toka misli svakog od njih. A misli: zbrkane, grozničave, skokovite. Pravi haos u glavama junaka, osoba koje su, svaka iz svojih razloga, pod ogromnim stresom i pred tačkom pucanja. Zanimljivo.

Na ispitni zadatak – tri lika i tri prostora, odgovorio je svojim kratkim igranim filmom „Tango u tri lika i tri prostora” i Strahinja Savić, i to tako što je svog junaka, studenta režije koji mora da snimi svoj 15-minutni film, poveo u kinoteku da vidi Bertolučijev „Poslednji tango u Parizu”, suočio ga sa privlačnom devojkom i prepustio mu da režira njihov odnos. Kako u imaginaciji, tako i u realnosti.

 Danas ne treba propustiti ni „Virus” Miše Zorovića, film veoma zanimljive dramaturške strukture, svojevrsnu zbirku fragmenata priče čija se radnja „vrti” unatraške (od finala pa do početka). Na ovaj način autoru polazi za rukom da duboko uđe u rasvetljavanje uzroka i glavnih izvora virusa nasilja i detektuje porodicu kao glavnog izazivača nezaustavljive epidemije koja ne štedi nikog. Dobro režiran, dobro glumljen i ubedljiv film.

 Pred publikom drugog takmičarskog dana su i „Ja nisam tvoj drug” Jelene Gavrilović (simpatičan igrano-dokumentarni film o odrastanju devojčica) i „Prolećna sunca” Stefana Ivančića (priča o mladoj braći koje daljina odvaja a Beograd spaja), oba već prikazana na Kustendorfu, ali i dokumentarni film „Ja, kad sam bila klinac, bila sam klinka” Ivane Todorović, sa kojim se takmičila zimus u Berlinu. Todorovićeva junakinju filma, 39-godišnju seks-radnicu Gocu (transseksualna osoba) koja brine o svojoj nećaki i voli svoga dečka što je ne poštuje, izvodi na javnu scenu pred gledaoce koji će je, zahvaljujući rediteljkinom senzibilitetu, i prihvatiti i razumeti. I, verujem, prepoznati u ovom humanom i iskrenom filmu (ali ne i dovoljno snažno poentiranom), univerzalnu priču o ljubavi, traganju za srećom i želji za pripadanjem.