Puštamo da nas drugi tumače

„Obeležavanje Milanskog edikta izvanredna je šansa da kulturnu baštinu plasiramo svetu, a mi otvaramo kancelariju pred jubilej. Ozbiljna država napravila bi programe u Londonu i Parizu, pozvala zvaničnike, jer je jedno kada je takav skup u Nišu, a sasvim drugo kada je isti taj skup u Londonu gde mu vi određujete cilj – smatra Dimitrije Vujadinović, direktor Fondacije „Balkan kult” iz Beograda.

On naglašava da se kulturna diplomatija ne temelji na privatnim kontaktima umetnika već je isključivo obaveza države da se time bavi i osmišljava programe.

– Kulturnu diplomatiju ne treba mešati sa međunarodnom kulturnom saradnjom. Kulturna diplomatija, između ostalog, podrazumeva jasan godišnji plan kulturnih događanja u jednoj sredini, koja se organizuju za jasne ciljne grupe. Nažalost, Ministarstvo spoljnih poslova za ovu godinu, isto kao i za prošlu, nije dobilo ni dinara za vođenje kulturne diplomatije – kaže Vujadinović i podseća da je sedamdesetih i osamdesetih godina svaka republika imala Zavod za međunarodnu, naučnu, tehničku i kulturnu saradnju (Zamteks). „Za vreme Miloševića, Zamteks nije bio politički diskreditovan, a ukinut je 2001”, kaže naš sagovornik.

U Beogradu je sedamdesetih godina na Terazijama postojala izdavačka kuća „Jugoslovenska revija” koja je izdavala mesečnik „Revija” na francuskom, engleskom, nemačkom, španskom, distribuirala ga u inostranstvu, a pokrivala je najaktuelnije teme iz umetnosti, ekonomije i politike. Urednik je bio Nebojša Tomašević.

– Srbija ima jedini kulturni centar u Parizu, a sada su i ti centri prevaziđeni. Mudra diplomatija koristi već postojeću infrastrukturu u pojedinim državama, pa u njima prikazuje svoje programe. Kulturni centar Mađarske, u centru Beča, ne pojavljuje se kao faktor u životu Austrijanaca, jer priređuju programe samo za Mađare. Ako su ljudi navikli da dolaze u određenu galeriju, onda u njoj treba da ponudimo i naš program, i za to nam ne treba poseban kulturni centar, kaže Vujadinović.

Kao primer dobre prakse naš sagovornik navodi Ministarstvo kulture sa programom prevođenja naše literature, a kao loš izdvaja „Dane Srbije u Kini”, kada se za nedelju dana, kako kaže, potroši novac za folklor i orkestar, a bez dugoročnog efekta.

„Jedna naša predstava gostovala je u Americi i potrošila ceo budžet za kulturnu razmenu Beograda. Opet bez efekta. Za razliku od toga, grad Sibiu u Rumuniji predstavio se na Frankfurtskom sajmu knjiga, a kao posledica te promocije, nastao je teatarski festival sa 60. 000 posetilaca u Sibiu. Kad planirate kulturnu diplomatiju, uvek se pitate šta će se iz toga izroditi”, izričit je Vujadinović.

Kada je Mađarska počela da se približava Evropi, osnovala je kancelariju koja se bavila samo plasiranjem njihove kulture u inostranstvu.

Dimitrije Vujadinović navodi i podatak da u našoj ambasadi u Budimpešti, na najlepšem mestu u gradu, sprat koji smo iznajmljivali našim firmama, sada „zvrji” prazan, a može biti divni umetnički salon.

– Pitao sam jednog od ambasadora, zašto taj prostor ne bi bio izložbeni. Kad se firme jave, neka ponovo dođu. Nikakvog efekta nije bilo. Sem ličnog afiniteta nema sistema koji bi obavezivao naše diplomate da se bave i kulturnom diplomatijom. Imamo sposobne ljude, ali ne postoji politička volja da bi oni pokazali svoje znanje...

Budući da se sve više govori o diplomatiji dijaspore, Vujadinović smatra da naši intelektualci u svetu mogu biti značajna karika između nas i društva u kojem žive. Kao saradnik Instituta „ERICarts” u Bonu, gde je rađena studija o kulturnoj saradnji u Evropi, Vujadinović izdvaja zaključak da su sve novoprimljene članice EU imale intenziviranu kulturnu diplomatiju koja je otvarala put ekonomiji, i to je, smatra, jedini put.

– Nedavna hit vest je bila da je srušena vodenica vampira Save Savanovića. To je mogao biti povod za priču o mitovima, o tome kako savremeni ljudi percipiraju takav fenomen. Naravno, nismo je iskoristili. Mnogo toga nam se nudi na tacni, ali mi se puštamo da nas drugi tumače, što uvek zavisi od njihovog interesa. Zato je velika zabluda da ulazak u EU zavisi od politike, a zapravo je kulturna diplomatija ključni elemenat našeg poziciranja u Evropi. To što ćemo prodati sir u Nemačkoj, neće uticati na mišljenje Nemaca o nama, ali programi u klasičnoj muzici i pozorištu hoće, smatra Vujadinović i dodaje da je Srbija potpisala protokol o saradnji sa pokrajinom Baden-Vitenberg, i da će Nemci sprovesti ono što su potpisali, ukoliko ih podsetimo na to, ali mi ih ne podsećamo...

Vujadinović ističe da osmišljenim planom možemo da ublažimo uticaj velikih zemalja, ne ulazeći u sukob sa industrijom zabave, već nudeći svoje vrednosti i insistirajući na kulturnom diverzitetu.

– Male države imaju pametnu politiku, jer su shvatile da ne mogu da pariraju masovnoj proizvodnji. Njihov adut nije trgovina već ideje. Kada je Finska bankrotirala, shvatila je da treba da unovči svoje šume. Da bi napravili nameštaj ciljano su školovali dizajnere. Izvukli su se iz krize kroz organizovani sistem. A nas situacije stalno zatiču, mi ih ne predviđamo. Treba nam neko ko može da sagleda budućnost. Pitajte bilo kog političara gde vidi Srbiju 2050. Neće znati odgovor.

(Sutra: Drugima je lakše nego nama)