Пуштамо да нас други тумаче

„Обележавање Миланског едикта изванредна је шанса да културну баштину пласирамо свету, а ми отварамо канцеларију пред јубилеј. Озбиљна држава направила би програме у Лондону и Паризу, позвала званичнике, јер је једно када је такав скуп у Нишу, а сасвим друго када је исти тај скуп у Лондону где му ви одређујете циљ – сматра Димитрије Вујадиновић, директор Фондације „Балкан култ” из Београда.

Он наглашава да се културна дипломатија не темељи на приватним контактима уметника већ је искључиво обавеза државе да се тиме бави и осмишљава програме.

– Културну дипломатију не треба мешати са међународном културном сарадњом. Културна дипломатија, између осталог, подразумева јасан годишњи план културних догађања у једној средини, која се организују за јасне циљне групе. Нажалост, Министарство спољних послова за ову годину, исто као и за прошлу, није добило ни динара за вођење културне дипломатије – каже Вујадиновић и подсећа да је седамдесетих и осамдесетих година свака република имала Завод за међународну, научну, техничку и културну сарадњу (Замтекс). „За време Милошевића, Замтекс није био политички дискредитован, а укинут је 2001”, каже наш саговорник.

У Београду је седамдесетих година на Теразијама постојала издавачка кућа „Југословенска ревија” која је издавала месечник „Ревијa” на француском, енглеском, немачком, шпанском, дистрибуирала га у иностранству, а покривала је најактуелније теме из уметности, економије и политике. Уредник је био Небојша Томашевић.

– Србија има једини културни центар у Паризу, а сада су и ти центри превазиђени. Мудра дипломатија користи већ постојећу инфраструктуру у појединим државама, па у њима приказује своје програме. Културни центар Мађарске, у центру Беча, не појављује се као фактор у животу Аустријанаца, јер приређују програме само за Мађаре. Ако су људи навикли да долазе у одређену галерију, онда у њој треба да понудимо и наш програм, и за то нам не треба посебан културни центар, каже Вујадиновић.

Као пример добре праксе наш саговорник наводи Министарство културе са програмом превођења наше литературе, а као лош издваја „Дане Србије у Кини”, када се за недељу дана, како каже, потроши новац за фолклор и оркестар, а без дугорочног ефекта.

„Једна наша представа гостовала је у Америци и потрошила цео буџет за културну размену Београда. Опет без ефекта. За разлику од тога, град Сибиу у Румунији представио се на Франкфуртском сајму књига, а као последица те промоције, настао је театарски фестивал са 60. 000 посетилаца у Сибиу. Кад планирате културну дипломатију, увек се питате шта ће се из тога изродити”, изричит је Вујадиновић.

Када је Мађарска почела да се приближава Европи, основала је канцеларију која се бавила само пласирањем њихове културе у иностранству.

Димитрије Вујадиновић наводи и податак да у нашој амбасади у Будимпешти, на најлепшем месту у граду, спрат који смо изнајмљивали нашим фирмама, сада „зврји” празан, а може бити дивни уметнички салон.

– Питао сам једног од амбасадора, зашто тај простор не би био изложбени. Кад се фирме јаве, нека поново дођу. Никаквог ефекта није било. Сем личног афинитета нема система који би обавезивао наше дипломате да се баве и културном дипломатијом. Имамо способне људе, али не постоји политичка воља да би они показали своје знање...

Будући да се све више говори о дипломатији дијаспоре, Вујадиновић сматра да наши интелектуалци у свету могу бити значајна карика између нас и друштва у којем живе. Као сарадник Института „ERICarts” у Бону, где је рађена студија о културној сарадњи у Европи, Вујадиновић издваја закључак да су све новопримљене чланице ЕУ имале интензивирану културну дипломатију која је отварала пут економији, и то је, сматра, једини пут.

– Недавна хит вест је била да је срушена воденица вампира Саве Савановића. То је могао бити повод за причу о митовима, о томе како савремени људи перципирају такав феномен. Наравно, нисмо је искористили. Много тога нам се нуди на тацни, али ми се пуштамо да нас други тумаче, што увек зависи од њиховог интереса. Зато је велика заблуда да улазак у ЕУ зависи од политике, а заправо је културна дипломатија кључни елеменат нашег позицирања у Европи. То што ћемо продати сир у Немачкој, неће утицати на мишљење Немаца о нама, али програми у класичној музици и позоришту хоће, сматра Вујадиновић и додаје да је Србија потписала протокол о сарадњи са покрајином Баден-Витенберг, и да ће Немци спровести оно што су потписали, уколико их подсетимо на то, али ми их не подсећамо...

Вујадиновић истиче да осмишљеним планом можемо да ублажимо утицај великих земаља, не улазећи у сукоб са индустријом забаве, већ нудећи своје вредности и инсистирајући на културном диверзитету.

– Мале државе имају паметну политику, јер су схватиле да не могу да парирају масовној производњи. Њихов адут није трговинa већ идејe. Када је Финска банкротирала, схватила је да треба да уновчи своје шуме. Да би направили намештај циљано су школовали дизајнере. Извукли су се из кризе кроз организовани систем. А нас ситуације стално затичу, ми их не предвиђамо. Треба нам неко ко може да сагледа будућност. Питајте било ког политичара где види Србију 2050. Неће знати одговор.

(Сутра: Другима је лакше него нама)