Poreklo nemoći

Bez Vučića se nije moglo na briselski finale. Bio je potreban tamo bar da ovde objasni dubinu provalije koja razdvaja dve strane u neprijatnim pregovorima. Svaki izbor između mogućnosti koje nam se nude, loš je da gori ne može biti. Ali mora se izabrati nešto od toga, makar i odbijanje ponude koja je na stolu.

Kakva je ponuda na stolu? Svakako je to izbor koji ne prija zvaničnom Beogradu, inače ne bi došlo do teških reči koje su Vučić i Tači razmenili pred baronesom Ešton.

Vučić je uzeo na sebe tegobnu ulogu da preuzme od Dačića liderstvo u neprijatnom suočavanju s prištinskom reprezentacijom. On je spreman da odgovara „pred narodom” za sve što na koncu ne bude valjalo, a da neće valjati, to se vidi i bez detaljnih obrazloženja.

Zbog toga je prvi potpredsednik vlade i ministar odbrane ponudio ostavku premijeru. Ovaj (premijer) to naravno nije prihvatio, jer je ponuda mogla da bude i obrnuta. No, ne bi bio red.

Zašto je Vučić toliko požurio da čitavo breme natovari na svoja pleća, kad tu pored njega, pa formalno iznad njega ima sijaset ljudi koji bi imali šta da kažu. Ali, oni ne govore. Već smo zaboravili kakva beše boja glasa ministra spoljnih dela, gospodina Mrkića. Dok na tom mestu bejaše Vuk Jeremić, taj nije prestajao da priča, ali šta vredi, na isto nam je izašlo.

Po svemu što se dešava, Vučić je postao neformalni lider vlade pa i države, čovek bez čijeg je učešća sve što je važno nezamislivo. Tu svoju poziciju on razume kao usud ili neminovnost, pokušava da nagovesti ličnu skromnost i navodno razumevanje svoje male uloge u velikoj krizi.

Ali, zar i biznismen Miša Beko nije rekao da je Vučić već izrastao u lidera sa snagom koja za sobom može da povuče „kritičnu masu” za preporod Srbije. Dakle, i tu.

U ovom trenutku, kad se kriza u Srbiji može razrešiti na još gori način nego što to izgleda pesimistima, Vučić više ne može pobeći od svoje pozicije, čak i kad bi hteo. Suviše je zapleteno srpsko vrzino kolo, a Vučić je sabrao iskustvo iz svojih brojnih kopernikanskih prevrata. Vremena najtežih kriza, najpovoljniji su ambijent za ljude poput njega.

Hoće li prvi potpredsednik srpske vlade uspeti da kapitalizuje okolnosti u kojima se zatekao, ali koje je i sam stvarao?

U slabašnoj konkurenciji među elitom, njegova politička inteligencija je ipak uočljiva. Predsednik srpskog parlamenta se prečesto ponaša kao Vučićev portparol, kao glasnik koji servilno sakuplja materijal za kultni postament svog partijskog šefa. On uporno za Vučića želi više nego što želi on sam. Ili se samo tako čini.

Uglavnom, prvi potpredsednik ima bar dve kakve-takve senke iznad (?) sebe. Predsednik Nikolić, kao njegov politički tatko, i Dačić, u ulozi premijera.

No, ulazi li uopšte Aca Vučić u takvu hladovinu, i da li je ona njemu potrebna? Na svaki glas da je u izvesnom neslaganju sa šefom države, Vučić govori da je i njegova pozicija nastala na krilima Tomine pobede na izborima.

Tačno, ali nedovoljno. Ništa se ne može postići pobedom samom po sebi. O istim stvarima njih dvojica šalju javnosti različite signale, posebno od kada je predsednik postao ceremonijal-majstor svoje kancelarije za ordenje i druge medalje. Ili od one nepotrebne posete Lukašenku. Ima toga još, i skoro je sigurno da su povodom opredeljenja u okončanim briselskim pregovorima, Vučić i Nikolić na različitim stranama.

Predsednik Srbije jeste evoluirao od razlaza sa Šešeljom, ali su krupni ostaci njegove konzervativnosti naprosto neotklonjivi. Verovatno on više nema vremena za promenu svoje vrednosne strukture.

Vučić ima, i te kako, i njegove su percepcije u političkom smislu prizemnije i razumnije. Ali, to što preovladava racio u njegovoj ličnoj strukturi, moglo bi da omete sklad, ne samo u koaliciji, nego i da zaista stavi pod upit njegove odnose sa Nikolićem, i dovede u pitanje svaku vrstu autoriteta političkog oca.

Naravno da je operativna hiperaktivnost A. V. britva sa dve oštrice. Njegove povremene frustracije dolaze iz okolnosti kad uvidi da ne može sve sam, a nema nade da bi mogao da se uzda u nečiju pomoć. U Srbiji ne rade sistemi vlasti, nema „kritične mase” kolektivnog političkog uma, nema dovoljno energičnih lidera koji bi izneli sav taj balast koji se ovde sabirao godinama.

U takvom ambijentu, u turbulencijama koje neizbežno slede, Vučić bi mogao da izraste u pravog lidera, i izađe iz one senke. Ali i da sagori u nastojanju da stigne svuda i objasni sve što ne valja i šta valja činiti. Iza njegove sadašnje moći, stoji jasna slika nemoćne Srbije.