Порекло немоћи

Без Вучића се није могло на бриселски финале. Био је потребан тамо бар да овде објасни дубину провалије која раздваја две стране у непријатним преговорима. Сваки избор између могућности које нам се нуде, лош је да гори не може бити. Али мора се изабрати нешто од тога, макар и одбијање понуде која је на столу.

Каква је понуда на столу? Свакако је то избор који не прија званичном Београду, иначе не би дошло до тешких речи које су Вучић и Тачи разменили пред баронесом Ештон.

Вучић је узео на себе тегобну улогу да преузме од Дачића лидерство у непријатном суочавању с приштинском репрезентацијом. Он је спреман да одговара „пред народом” за све што на концу не буде ваљало, а да неће ваљати, то се види и без детаљних образложења.

Због тога је први потпредседник владе и министар одбране понудио оставку премијеру. Овај (премијер) то наравно није прихватио, јер је понуда могла да буде и обрнута. Но, не би био ред.

Зашто је Вучић толико пожурио да читаво бреме натовари на своја плећа, кад ту поред њега, па формално изнад њега има сијасет људи који би имали шта да кажу. Али, они не говоре. Већ смо заборавили каква беше боја гласа министра спољних дела, господина Мркића. Док на том месту бејаше Вук Јеремић, тај није престајао да прича, али шта вреди, на исто нам је изашло.

По свему што се дешава, Вучић је постао неформални лидер владе па и државе, човек без чијег је учешћа све што је важно незамисливо. Ту своју позицију он разуме као усуд или неминовност, покушава да наговести личну скромност и наводно разумевање своје мале улоге у великој кризи.

Али, зар и бизнисмен Миша Беко није рекао да је Вучић већ израстао у лидера са снагом која за собом може да повуче „критичну масу” за препород Србије. Дакле, и ту.

У овом тренутку, кад се криза у Србији може разрешити на још гори начин него што то изгледа песимистима, Вучић више не може побећи од своје позиције, чак и кад би хтео. Сувише је заплетено српско врзино коло, а Вучић је сабрао искуство из својих бројних коперниканских преврата. Времена најтежих криза, најповољнији су амбијент за људе попут њега.

Хоће ли први потпредседник српске владе успети да капитализује околности у којима се затекао, али које је и сам стварао?

У слабашној конкуренцији међу елитом, његова политичка интелигенција је ипак уочљива. Председник српског парламента се пречесто понаша као Вучићев портпарол, као гласник који сервилно сакупља материјал за култни постамент свог партијског шефа. Он упорно за Вучића жели више него што жели он сам. Или се само тако чини.

Углавном, први потпредседник има бар две какве-такве сенке изнад (?) себе. Председник Николић, као његов политички татко, и Дачић, у улози премијера.

Но, улази ли уопште Аца Вучић у такву хладовину, и да ли је она њему потребна? На сваки глас да је у извесном неслагању са шефом државе, Вучић говори да је и његова позиција настала на крилима Томине победе на изборима.

Тачно, али недовољно. Ништа се не може постићи победом самом по себи. О истим стварима њих двојица шаљу јавности различите сигнале, посебно од када је председник постао церемонијал-мајстор своје канцеларије за ордење и друге медаље. Или од оне непотребне посете Лукашенку. Има тога још, и скоро је сигурно да су поводом опредељења у окончаним бриселским преговорима, Вучић и Николић на различитим странама.

Председник Србије јесте еволуирао од разлаза са Шешељом, али су крупни остаци његове конзервативности напросто неотклоњиви. Вероватно он више нема времена за промену своје вредносне структуре.

Вучић има, и те како, и његове су перцепције у политичком смислу приземније и разумније. Али, то што преовладава рацио у његовој личној структури, могло би да омете склад, не само у коалицији, него и да заиста стави под упит његове односе са Николићем, и доведе у питање сваку врсту ауторитета политичког оца.

Наравно да је оперативна хиперактивност А. В. бритва са две оштрице. Његове повремене фрустрације долазе из околности кад увиди да не може све сам, а нема наде да би могао да се узда у нечију помоћ. У Србији не раде системи власти, нема „критичне масе” колективног политичког ума, нема довољно енергичних лидера који би изнели сав тај баласт који се овде сабирао годинама.

У таквом амбијенту, у турбуленцијама које неизбежно следе, Вучић би могао да израсте у правог лидера, и изађе из оне сенке. Али и да сагори у настојању да стигне свуда и објасни све што не ваља и шта ваља чинити. Иза његове садашње моћи, стоји јасна слика немоћне Србије.