Nasmešite se, molim

Milica Pavlović i Miroljub Turajlija ovih dana imaju zbog čega da se raduju jer je njih dvoje izabrao poznati koreograf Čet Voker na audiciji koja je održana prekjuče u beogradskom Pozorištu na Terazijama. Time su obezbedili stipendiju za njujoršku letnju školu "Jackobs Pillow", u avgustu ove godine, u trajanju od četiri nedelje.
"Jackobs Pillow" je prestižna igračka škola koju je osnovao Ted Šon kao prvu mušku plesnu grupu na teritoriji SAD. Direktor džez odseka je Čet Voker koji nastupa na Brodveju od 16. godine. Osmislio je koreografije za mnogobrojne mjuzikle širom sveta, a dobitnik je i nagrade "Toni" za mjuzikl "Fos".

Audicija u Beogradu prva je ove vrste kod nas, a cilj joj je da se unapredi kvalitet i umeće naših umetnika. Stipendije za poznatu školu omogućili su ambasada SAD u Beogradu i Pozorište na Terazijama, na inicijativu časopisa za umetničku igru "Orchestra" i Četa Vokera (u septembru 2006. održao je dvonedeljnu umetničku radionicu kod nas).

Posle Vokerove druge radionice u aprilu, polaznici su na audiciji pokazali šta su naučili sa magom igre i džez baleta. Dok su u petak devojke hodale na vrhovima prstiju i isprobavale piruete, mladići stepovali, zagrevali se ili pevušili ne bi li otklonili tremu, Čet Voker je dobacivao iz prvog reda:

– Ništa vam se neće desiti ako se malo nasmešite...

– Zi ta ta, ti ta ta, davao je ritam devojkama i mladićima i nastavljao sve jače: Barum bara bam... Bravo! O boy! O yea! Yes!

Oduševljenje nije dugo trajalo. "Ovo nije dobro i vi znate da ja znam da nije dobro. Idemo ispočetka. Dišite i koncentrišite se", viče Voker sad već sa scene, dok plesači izvode koreografije ili pripremljene solo kompozicije.

Ono što fascinira kada se gleda rad ovog čuvenog profesionalca jeste njegova neutaživa radoznalost, ogromna energija i volja da se angažuje oko svakog igrača ponaosob, da ih opusti, ali i izvuče iz njih maksimum. On ne žali trud, on se ne štedi, penje se iznova na scenu i vuče ih, gura, tera da mu pruže otpor i puste glas kako bi se što više uživeli u pesmu koju izvode. Rezultat se vidi odmah, ali ni plesači ne ostaju dužni ovom nespornom autoritetu i, dok pevaju "New York, New York", "Love story" ili "Money, money", dobacuju mu, odgovaraju, protivureče i čak zavode...

Trebalo mu je dvadesetak minuta da donese odluku, a šta je presudilo da Pavlović – Turajlija bude izabrani par, Čet Voker govori za "Politiku".

– Nikad nije lako. Od njih osamnaestoro mogu da uzmem samo dvoje, a uzeo bih ih sve... I, uvek je teška odluka koga izabrati i uvek misliš da si možda pogrešio jer su i ostali veoma talentovani. U mjuziklu su važni i ples, i gluma i pevanje, tako da ne mogu da gledam samo lepo telo i njegove mogućnosti. Moram da im se približim i da ih upoznam. Prvo što primetim je da li neko ima ono što se zove personaliti. To je jedino čemu ne mogu da ih naučim. Mada se to najlakše uoči, ne očarava me obavezno. Važna mi je njihova igračka, pevačka i glumačka strast. Hoću da osetim strast! – kaže Voker i nastavlja priču o radu na samopouzdanju izvođača.

– Ljudi kažu da imam strpljenja sa mladim ljudima, a ja se samo slatko nasmejem jer mislim da ga nemam uopšte. Ni trunku! Ja samo radim svoj posao, a to znači da ih podstaknem da nađu način kako da se što bolje izraze. Svako ima svoju tehniku, neko ovo naziva strpljenjem.

Napominje da festival i škola "Jackobs Pillow" imaju dugu tradiciju, 75 godina godina nasleđenog znanja, i 5 000 video kaseta sa igračkim materijalom. Škola se održava samo leti (odseci za klasičan i moderan balet, tradicionalne igre i džez balet).

– Radi se devet sati dnevno, nema odmora, sem kada dođu kod mene na ručak. Interesantno, moj dom je na dva sata i 15 minuta vožnje od ove škole, a kada sam bio igrač, nisam čuo za to ime. Sada obilazim svet i o tome govorim ljudima. Izgleda da je to moja misija – veli Voker koji svoje polaznike ne doživljava kao đake, već kao ljude koji žele da još uvek budu studenti, da još uvek uče.

– Dolaze iz svih delova sveta, i prvo moraju da se prilagode onom ljudskom aspektu zajedničkog života, obedovanja... Onda postajemo zajednica, a to znači mnogo više od one zajednice nego što je sada SAD. I svi imamo iste strahove, iste težnje i probleme, i različiti smo, ali igru osećamo i donosimo isto – reči su Četa Vokera.

A šta su rekli oni koji su tog dana imali najveću tremu:

– Čet Voker nam je uvek zadavao za nijansu zahtevnije zadatke nego što bi trebalo da nam daje. Hteo je da idemo malo iznad svog nivoa. Terao nas je da brzo učimo i brzo kapiramo. Nikad nije vraćao nijednu vežbu, a za ova četiri dana u radionici mnogo toga smo prošli i brzo smo napredovali, kako na balansu, tako i u kombinacijama pokreta. Veoma je dobar pedagog, što ima veze sa njegovim iskustvom. Tačno skenira i zna grupu, iako smo mu mi možda 150. postava – rekla nam je glumica Jelena Jovičić otkrivajući i duh Četovih proba.

– Svi smo mladi i pomalo smo živahni, ponekad čak i nedisciplinovani na našim probama. Kod njega smo ćutali i slušali ga. Na drugoj probi je rekao: Ljudi, što ste tako ozbiljni!? Pri tom je vrlo interesantan i neverovatno duhovit. Divno je što insistira na pojedincu. Želeo je da sve što smo naučili, profiltriramo kroz svoje biće. Doći će ponovo i režiraće predstavu u našem pozorištu, i biće čast da radimo komad sa Četom Vokerom, koji se svaki put zaplače pri pomenu svog učitelja, čuvenog i cenjenog Boba Fosija...