Насмешите се, молим

Милица Павловић и Мирољуб Турајлија ових дана имају због чега да се радују јер је њих двоје изабрао познати кореограф Чет Вокер на аудицији која је одржана прекјуче у београдском Позоришту на Теразијама. Тиме су обезбедили стипендију за њујоршку летњу школу "Jackobs Pillow", у августу ове године, у трајању од четири недеље.
"Jackobs Pillow" је престижна играчка школа коју је основао Тед Шон као прву мушку плесну групу на територији САД. Директор џез одсека је Чет Вокер који наступа на Бродвеју од 16. године. Осмислио је кореографије за многобројне мјузикле широм света, а добитник је и награде "Тони" за мјузикл "Фос".

Аудиција у Београду прва је ове врсте код нас, а циљ јој је да се унапреди квалитет и умеће наших уметника. Стипендије за познату школу омогућили су амбасада САД у Београду и Позориште на Теразијама, на иницијативу часописа за уметничку игру "Orchestra" и Чета Вокера (у септембру 2006. одржао је двонедељну уметничку радионицу код нас).

После Вокерове друге радионице у априлу, полазници су на аудицији показали шта су научили са магом игре и џез балета. Док су у петак девојке ходале на врховима прстију и испробавале пируете, младићи степовали, загревали се или певушили не би ли отклонили трему, Чет Вокер је добацивао из првог реда:

– Ништа вам се неће десити ако се мало насмешите...

– Зи та та, ти та та, давао је ритам девојкама и младићима и настављао све јаче: Барум бара бам... Браво! O boy! O yea! Yes!

Одушевљење није дуго трајало. "Ово није добро и ви знате да ја знам да није добро. Идемо испочетка. Дишите и концентришите се", виче Вокер сад већ са сцене, док плесачи изводе кореографије или припремљене соло композиције.

Оно што фасцинира када се гледа рад овог чувеног професионалца јесте његова неутажива радозналост, огромна енергија и воља да се ангажује око сваког играча понаособ, да их опусти, али и извуче из њих максимум. Он не жали труд, он се не штеди, пење се изнова на сцену и вуче их, гура, тера да му пруже отпор и пусте глас како би се што више уживели у песму коју изводе. Резултат се види одмах, али ни плесачи не остају дужни овом неспорном ауторитету и, док певају "New York, New York", "Love story" или "Money, money", добацују му, одговарају, противурече и чак заводе...

Требало му је двадесетак минута да донесе одлуку, а шта је пресудило да Павловић – Турајлија буде изабрани пар, Чет Вокер говори за "Политику".

– Никад није лако. Од њих осамнаесторо могу да узмем само двоје, а узео бих их све... И, увек је тешка одлука кога изабрати и увек мислиш да си можда погрешио јер су и остали веома талентовани. У мјузиклу су важни и плес, и глума и певање, тако да не могу да гледам само лепо тело и његове могућности. Морам да им се приближим и да их упознам. Прво што приметим је да ли неко има оно што се зове персоналити. То је једино чему не могу да их научим. Мада се то најлакше уочи, не очарава ме обавезно. Важна ми је њихова играчка, певачка и глумачка страст. Хоћу да осетим страст! – каже Вокер и наставља причу о раду на самопоуздању извођача.

– Људи кажу да имам стрпљења са младим људима, а ја се само слатко насмејем јер мислим да га немам уопште. Ни трунку! Ја само радим свој посао, а то значи да их подстакнем да нађу начин како да се што боље изразе. Свако има своју технику, неко ово назива стрпљењем.

Напомиње да фестивал и школа "Jackobs Pillow" имају дугу традицију, 75 година година наслеђеног знања, и 5 000 видео касета са играчким материјалом. Школа се одржава само лети (одсеци за класичан и модеран балет, традиционалне игре и џез балет).

– Ради се девет сати дневно, нема одмора, сем када дођу код мене на ручак. Интересантно, мој дом је на два сата и 15 минута вожње од ове школе, а када сам био играч, нисам чуо за то име. Сада обилазим свет и о томе говорим људима. Изгледа да је то моја мисија – вели Вокер који своје полазнике не доживљава као ђаке, већ као људе који желе да још увек буду студенти, да још увек уче.

– Долазе из свих делова света, и прво морају да се прилагоде оном људском аспекту заједничког живота, обедовања... Онда постајемо заједница, а то значи много више од оне заједнице него што је сада САД. И сви имамо исте страхове, исте тежње и проблеме, и различити смо, али игру осећамо и доносимо исто – речи су Чета Вокера.

А шта су рекли они који су тог дана имали највећу трему:

– Чет Вокер нам је увек задавао за нијансу захтевније задатке него што би требало да нам даје. Хтео је да идемо мало изнад свог нивоа. Терао нас је да брзо учимо и брзо капирамо. Никад није враћао ниједну вежбу, а за ова четири дана у радионици много тога смо прошли и брзо смо напредовали, како на балансу, тако и у комбинацијама покрета. Веома је добар педагог, што има везе са његовим искуством. Тачно скенира и зна групу, иако смо му ми можда 150. постава – рекла нам је глумица Јелена Јовичић откривајући и дух Четових проба.

– Сви смо млади и помало смо живахни, понекад чак и недисциплиновани на нашим пробама. Код њега смо ћутали и слушали га. На другој проби је рекао: Људи, што сте тако озбиљни!? При том је врло интересантан и невероватно духовит. Дивно је што инсистира на појединцу. Желео је да све што смо научили, профилтрирамо кроз своје биће. Доћи ће поново и режираће представу у нашем позоришту, и биће част да радимо комад са Четом Вокером, који се сваки пут заплаче при помену свог учитеља, чувеног и цењеног Боба Фосија...