Sve manja i tanja domaća šnicla

Nekada značajan izvoznik, Srbija sve više uvozi meso, prerađevine i živu stoku. U razmeni ove robe sa svetom u 2012. godini bila je u minusu 34,4 miliona dolara. Prošle godine je uvezla i oko 11.000 tona svinjskog mesa. Za uvoz mesa lane je platila sedam puta više nego 2006, a uvoz mlečnih proizvoda u tom periodu povećan je više od pet puta. Od 2009. stalno snižavanje carina na uvoz evropskog mesa, konzervi i kobasica, preti da satre već desetkovani stočni fond i dodatno oteža opstanak sela. Bićemo željni naše, domaće, šnicle.

Ako država narednih godina ne bude istrajala u započetom podsticanju stočarstva – sve više ćemo jesti uvozne šnicle, upozoravaju upućeni.

Pod uslovom da imamo deviza da ih platimo.

– Stanje u našem stočarstvu je alarmantno – kaže Vojislav Stanković, savetnik predsednika Privredne komore Srbije za poljoprivredu. – Broj stoke u poslednje dve decenije opadao je po godišnjoj stopi od tri do četiri odsto. Godišnja proizvodnja mesa svela se sa nekadašnjih 600.000, na 450.000 tona. Stočarstvo u bruto vrednosti poljoprivredne proizvodnje učestvuje samo sa 31 odsto, a neophodno je da njegov udeo bude bar 50 procenata.

Stanković, ipak, tvrdi da Srbija može da proizvede dovoljno mesa za sopstvene potrebe, ali i za izvoz. Podseća da je do raspada Jugoslavije pokrivala 35 do 40 odsto potrošnje bivših republika, prodajući meso i van granica zajedničke nam države.

– Sredinom osamdesetih godina prošlog veka Srbija je u zemlje tadašnje Evropske zajednice godišnje izvozila oko 30.000 tona mlade junetine, što joj je donosilo oko 60 miliona dolara – kaže naš sagovornik. – Kuvanu šunku u konzervama sa Amerikancima smo trampili za ,,boinge”. Zemljama Evropske unije sada godišnje nedostaje najmanje 600.000 tona junećeg mesa. Brisel nam je odobrio da bez carine izvezemo 8.700 tona mlade junetine, a mi im godišnje jedva prodamo desetinu od te kvote. Više nemamo.

On „priznaje” da je „ova vlada” učinila prvi korak ka zaustavljanju daljeg proređivanja već desetkovanog stočnog fonda. Poslovica kaže: „Bolje i kasno, nego nikada”.

– Sada stočari mogu da računaju na 10.000 dinara po utovljenom govečetu, a po 1.000 dinara za svinju, što je za 40 odsto više nego prošle godine. Ali, na tom putu treba istrajati. Mora se imati na umu da 2014. godine ističe etapno snižavanje naše carinske zaštite. Od 2014. na uvoz mleka i mlečnih proizvoda iz zemalja EU neće se plaćati carina. Tada će srpsko stočarstvo, naročito proizvodnja mleka, biti izložena žestokoj konkurenciji iz razvijenih evropskih zemalja, u kojima je, zahvaljujući višedecenijskoj podršci države, produktivnost u stočarstvu i do 10 puta veća.

Stanković se zalaže da se ponovo pokrene proizvodnja junećeg mesa, takozvanog bejbi bifa, koji je veoma tražen.

– Mlada junetina bila je naš brend, marka po kojoj smo bili poznati osamdesetih godina prošlog veka. Naša prednost je i što se za tov junadi kod nas ne koristi genetski modifikovana hrana – kaže Stanković.

Imamo li para i znanja da to ostvarimo?

– Nije realno očekivati brze promene nabolje u stočarstvu – priznaje Stanković. – Ali dugoročnim i stabilnim podsticanjem ono može da se unapređuje i da se iskoriste sve veće mogućnosti za izvoz. Narednih nekoliko godina proizvodnja goveđeg mesa može biti povećana za oko 150.000 tona, odnosno na 370.000 utovljenih grla godišnje, a do 2020. godine na 720.000 grla. Tako bi goveđe meso, naročito visoko kvalitetno juneće meso, „bejbi bif”, ponovo postalo jedan od naših vodećih izvoznih proizvoda.

Da bi stočarstvo doživelo preporod neophodna je i stabilna veza između stočara, prerađivača i trgovaca, kakve je bilo pre četrdeset godina, ukazuje Stanković. Osamdesetih godina u Srbiji se godišnje tovilo oko 250.000 junadi.

– Tu vezu prekinula je neuspešna privatizacija poljoprivrednih kombinata, klanica i gašenje zadruga, ali ta greška može da se ispravi – kaže Stanković. – Jednostavno, treba kopirati nekadašnji model koji je davao rezultate. Treba ponovo uspostaviti saradnju između velikih uzgajivača stoke i klaničara sa registrovanim porodičnim poljoprivrednim gazdinstvima koji bi se bavili takozvanim uslužnim tovom. Preživeli kombinati, privatizovani ili još državni, zajedno sa klanicama, seljacima treba da obezbeđuju podmladak za tov, stočnu hrani i veterinarsku zaštitu. Zarada porodičnih gazdinstva bila bi, kao nekada, pet odsto od prirasta stoke. Svi učesnici u tom proizvodnom lancu delili bi zaradu, ali i rizik.

Kao potvrdu uspešnosti takvog modela kooperacije u stočarstvu Stanković iznosi podatak da je Srbija sredinom osamdesetih godišnje izvozila između 95 i 135.000 tona mesa i prerađevina. Vrednost tog izvoza dostizala je oko 300 miliona dolara.

Poređenja radi, u 2012. Srbija je izvezla mesa i prerađevina za samo 19,65 miliona evra. Uz činjenicu da su nam sada i bivše jugoslovenske republike inostranstvo.

-------------------------------------------------------------

Nemoguće je odlaganje

Na naše pitanje, da li Srbija može da odloži za koju godinu toliku liberalizaciju tržišta poljoprivrednih proizvoda, stručnjaci su nam rekli da je to gotovo nemoguće, jer su Sporazum o asocijaciji i pridruživanju ratifikovale sve zemlje EU. Dakle, ako bi hteli bilo šta da promenimo morali bi da prođemo ponovo kompletnu proceduru, a to je u sadašnjim okolnostima nemoguće. Isti je slučaj, podsećaju, i sa mogućnošću da stranci kupuju hektare naših oranica. Loše smo pregovarali i uzmaka više nema. Mnogo je lakše da država malo osetnije pomogne domaće poljoprivrednike i time im omogući da lakše izdrže moćnu evropsku konkurenciju.