Све мања и тања домаћа шницла

Некада значајан извозник, Србија све више увози месо, прерађевине и живу стоку. У размени ове робе са светом у 2012. години била је у минусу 34,4 милиона долара. Прошле године је увезла и око 11.000 тона свињског меса. За увоз меса лане је платила седам пута више него 2006, а увоз млечних производа у том периоду повећан је више од пет пута. Од 2009. стално снижавање царина на увоз европског меса, конзерви и кобасица, прети да сатре већ десетковани сточни фонд и додатно отежа опстанак села. Бићемо жељни наше, домаће, шницле.

Ако држава наредних година не буде истрајала у започетом подстицању сточарства – све више ћемо јести увозне шницле, упозоравају упућени.

Под условом да имамо девиза да их платимо.

– Стање у нашем сточарству је алармантно – каже Војислав Станковић, саветник председника Привредне коморе Србије за пољопривреду. – Број стоке у последње две деценије опадао је по годишњој стопи од три до четири одсто. Годишња производња меса свела се са некадашњих 600.000, на 450.000 тона. Сточарство у бруто вредности пољопривредне производње учествује само са 31 одсто, а неопходно је да његов удео буде бар 50 процената.

Станковић, ипак, тврди да Србија може да произведе довољно меса за сопствене потребе, али и за извоз. Подсећа да је до распада Југославије покривала 35 до 40 одсто потрошње бивших република, продајући месо и ван граница заједничке нам државе.

– Средином осамдесетих година прошлог века Србија је у земље тадашње Европске заједнице годишње извозила око 30.000 тона младе јунетине, што јој је доносило око 60 милиона долара – каже наш саговорник. – Кувану шунку у конзервама са Американцима смо трампили за ,,боинге”. Земљама Европске уније сада годишње недостаје најмање 600.000 тона јунећег меса. Брисел нам је одобрио да без царине извеземо 8.700 тона младе јунетине, а ми им годишње једва продамо десетину од те квоте. Више немамо.

Он „признаје” да је „ова влада” учинила први корак ка заустављању даљег проређивања већ десеткованог сточног фонда. Пословица каже: „Боље и касно, него никада”.

– Сада сточари могу да рачунају на 10.000 динара по утовљеном говечету, а по 1.000 динара за свињу, што је за 40 одсто више него прошле године. Али, на том путу треба истрајати. Мора се имати на уму да 2014. године истиче етапно снижавање наше царинске заштите. Од 2014. на увоз млека и млечних производа из земаља ЕУ неће се плаћати царина. Тада ће српско сточарство, нарочито производња млека, бити изложена жестокој конкуренцији из развијених европских земаља, у којима је, захваљујући вишедеценијској подршци државе, продуктивност у сточарству и до 10 пута већа.

Станковић се залаже да се поново покрене производња јунећег меса, такозваног бејби бифа, који је веома тражен.

– Млада јунетина била је наш бренд, марка по којој смо били познати осамдесетих година прошлог века. Наша предност је и што се за тов јунади код нас не користи генетски модификована храна – каже Станковић.

Имамо ли пара и знања да то остваримо?

– Није реално очекивати брзе промене набоље у сточарству – признаје Станковић. – Али дугорочним и стабилним подстицањем оно може да се унапређује и да се искористе све веће могућности за извоз. Наредних неколико година производња говеђег меса може бити повећана за око 150.000 тона, односно на 370.000 утовљених грла годишње, а до 2020. године на 720.000 грла. Тако би говеђе месо, нарочито високо квалитетно јунеће месо, „бејби биф”, поново постало један од наших водећих извозних производа.

Да би сточарство доживело препород неопходна је и стабилна веза између сточара, прерађивача и трговаца, какве је било пре четрдесет година, указује Станковић. Осамдесетих година у Србији се годишње товило око 250.000 јунади.

– Ту везу прекинула је неуспешна приватизација пољопривредних комбината, кланица и гашење задруга, али та грешка може да се исправи – каже Станковић. – Једноставно, треба копирати некадашњи модел који је давао резултате. Треба поново успоставити сарадњу између великих узгајивача стоке и кланичара са регистрованим породичним пољопривредним газдинствима који би се бавили такозваним услужним товом. Преживели комбинати, приватизовани или још државни, заједно са кланицама, сељацима треба да обезбеђују подмладак за тов, сточну храни и ветеринарску заштиту. Зарада породичних газдинства била би, као некада, пет одсто од прираста стоке. Сви учесници у том производном ланцу делили би зараду, али и ризик.

Као потврду успешности таквог модела кооперације у сточарству Станковић износи податак да је Србија средином осамдесетих годишње извозила између 95 и 135.000 тона меса и прерађевина. Вредност тог извоза достизала је око 300 милиона долара.

Поређења ради, у 2012. Србија је извезла меса и прерађевина за само 19,65 милиона евра. Уз чињеницу да су нам сада и бивше југословенске републике иностранство.

-------------------------------------------------------------

Немогуће је одлагање

На наше питање, да ли Србија може да одложи за коју годину толику либерализацију тржишта пољопривредних производа, стручњаци су нам рекли да је то готово немогуће, јер су Споразум о асоцијацији и придруживању ратификовале све земље ЕУ. Дакле, ако би хтели било шта да променимо морали би да прођемо поново комплетну процедуру, а то је у садашњим околностима немогуће. Исти је случај, подсећају, и са могућношћу да странци купују хектаре наших ораница. Лоше смо преговарали и узмака више нема. Много је лакше да држава мало осетније помогне домаће пољопривреднике и тиме им омогући да лакше издрже моћну европску конкуренцију.