Nasleđe čelične dame

Odlazak Margaret Tačer, kao i nedavno pojavljivanje filma u kome je Meril Strip pokušala da dočara njen životni put, ponovo su izazvali talas interesovanja za prvog ženskog premijera u istoriji Velike Britanije. Baronesa Tačer je po svim istraživanjima proglašena za najveću političku ličnost u Britaniji u drugoj polovini dvadesetog veka, i danas je nesporna činjenica da se radi o velikoj istorijskoj ličnosti. Oceniti njen stvarni učinak, ispitati šta je ostvareno od njenih namera i kako danas stoji njeno nasleđe, čini međutim mnogo teži zadatak.

Najveća prepreka za njenu realnu ocenu je takozvani mit o neoliberalizmu za koji je ona zajedno sa Reganom prikačena. Decenijama postoji tendencija da se sav njen rad svede na uprošćenu priču o deregulaciji, proterivanju državne intervencije, privatizaciji javnih preduzeća i brutalnom ukidanju nerentabilnih rudnika. Njene namere na ekonomskom polju su zaista, bar delom, išle u pravcu deregulacije. Međutim čitav taj projekat ima smisla isključivo ukoliko se stavi u ukupni širi sklop sistema vrednosti za koji se ona zalagala, i ako se razume pozicija u kojoj je zatekla svoju domovinu.

Margaret Tačer nije bila lider liberalne već Konzervativne partije, onih starih torijevaca koji su krajem šezdesetih imali razumevanja za provokativne pa i brutalne stavove jednog Inoka Pauela. Čoveka koji je pre svega ukazivao na rastakanje društvenog pa i biološkog bića Britanije. U deceniji koja je prethodila njenom dolasku na vlast Britaniju nije pogađala samo ekonomska kriza već duboka moralna, vrednosna, i pre svega kriza poretka. Britanija inače ne baštini neku posebnu tradiciju dobre administracije, ali nakon svih reformi i decentralizacija uprave koje su rađene u prethodnom periodu ta zemlja je postala simbol javašluka, neefikasnih javnih službi, zapuštenih vodovoda i kanalizacija, đubreta koje se ne odnosi... Zahvaljujući mitovima koji se naturaju nesrećnim zemljama poput naše, potpuno se previđa činjenica da je jedan od prvih poteza, ali i uslova za sveobuhvatnu reformu društva i ekonomije za vreme Tačerove bila radikalna ponovna centralizacija države i javne uprave. Time je sprečeno da lokalni moćnici od svojih opština prave male feude u kojima rade šta žele.

Tačerova je dobila poverenje Britanaca zbog svoje beskompromisne energije, hrabrosti, liderstva, ali i zbog odlučnosti da u zemlju vrati red, ako treba i čvrstom rukom. Čuvene su njene metafore o tome da državu želi da vodi onako kako dobra domaćica vodi svoje domaćinstvo: čisto, uredno, bez zaduživanja. Svemoćni sindikati su pre nje mogli da ucenjuju vlast, da ispumpavaju subvencije za firme u kojima su radili bez obzira na njihovu neefikasnost i sve manju smislenost. U opasnu i zahtevnu borbu protiv njih Tačerova se upustila sa pozicija ozbiljnog britanskog nacionaliste. Ona ih je optužila da sebično, zarad sopstvenog interesa ugrožavaju ekonomsku stabilnost i budućnost britanske privrede, sprečavajući je da postane dinamičnija, efikasnija, a država time i jača i oružano spremnija.

Svoj legitimitet je u staroj britanskoj tradiciji učvrstila ratom. Pobedom nad Argentinom (u uspešnom pokušaju da očuva svoj kolonijalni posed) zadobila je prestiž i poverenje sugrađana, i tek ovenčana ratnom slavom mogla je da uđe u još zahtevnije ekonomske i socijalne reforme. Činjenica je da je ona dovela u red britanske finansije i pomogla restrukturaciji britanske privrede. No ima mnogo onih koji nju optužuju i za otvaranje prostora za razmahivanje savremenog finansijskog kapitalizma, odnosno za davanje prilike bankama da špekulacijama na kraju izazovu i poslednju veliku krizu.

Politička korektnost sprečava da se sagleda i njen pogled na spoljnu politiku, a posebno njen radikalni evroskepticizam. U vreme njene vladavine jeste proguran Jedinstveni evropski akt, ali je ona izborila povraćaj velikog dela sredstava iz evropskog budžeta i odbila je da Britanija potpiše Socijalnu povelju. Evroskepticizam je poticao iz istog izvora kao i njeno dosledno protivljenje ujedinjenju Nemačke. Čini se da savremeni razvoj potvrđuje njene ondašnje strahove da EU na kraju može postati prošireni ekonomski prostor jedne moćne i velike Nemačke.

Pokazujući njenu političku nekorektnost, nakon što smo pokazali da je bila desničar, nacionalista, centralista i evroskeptik, dopunimo to i homofobijom. Njen osnovni motiv bila je obnova tradicionalnih vrednosti i borba protiv svake vrste popustljivosti iz sedamdesetih. U sklopu borbe za obnovu klasičnih moralnih vrednosti i porodice krajem osamdesetih je pokrenula i antihomoseksualnu kampanju. Nakon čuvenog govora na konvenciji partije, progurala je zakon (sekcija 28) kojim je zabranjeno promovisanje homoseksualizma u javnom prostoru.

Za Britance je Tačerova najbolji premijer koga su imali. Kako bi danas u Srbiji prošao neko ko bi sledio takav politički program?

Viši naučni saradnik u Institutu za evropske studije