Datum kao med i mleko

Da li sam lud ili sam u zabludi, ili ,,neuki seljački novinar” nepotrebno gura nos u državno-političke teme?

Nedoumica se rodila pre nekog vremena, kad sam uočio da je ova, kao i prethodna, vlada ponajviše (katkad mi se čini – jedino) zaokupljena pitanjem: kad ćemo dobiti datum početka pregovora za stupanje u uniju Evrope? To je postalo važno pitanje i za većinu građana, jer im je „datum” predstavljen kao sudbonosno pitanje. Kao da od njega zavisi naš opstanak, budućnost. Kad počnu pregovori, pa stupimo u EU – tobože čuće se druga pesma: dobićemo velike „grantove”, podršku iz budžeta unije. Prosto: laknuće nam, poteći će med i mleko. Malo ko opominje da nas u uniji čeka nemilosrdna utakmica sa tehnološki naprednijim državama.

Ja drugačije razmišljam.

Za mene nije bitno kad će Srbija da dobije datum za pregovore već: kad će da dosegne nivo produktivnosti Evropske unije? Jer ukoliko želimo da živimo kao u Evropskoj uniji – moraćemo da radimo kao u toj razvijenoj zajednici. Ne postoji druga formula da se to postigne već da se ponašamo i radimo kao Evropljani. Da prihvatimo njihov odnos države prema građanima i građana prema sopstvenoj državi!

Reč je o dva uporedna procesa i posla. Jedan ne uslovljava drugi. Zato moraju da teku istovremeno. Ovaj drugi čak i mnogo brže. U njega se mora uložiti više vremena i energije. Veoma je bitno da li ćemo u Evropsku uniju da uđemo kao zemlja produktivnih, dobro organizovanih ljudi, sa efikasnom državom i administracijom ili kao polusirotinjska balkanska država, sa beznačajnim udelom u trgovinskoj razmeni, zavisna od fondova unije.

Vlada još nije krenula u tom pravcu. Više je zaokupljena Kosovom, borbom protiv korupcije i kriminala. Kad je reč o pridruživanju Evropi, za sada se najviše radi na usklađivanju (,,harmonizaciji”) zakona i pravila. I to su važna pitanja i poslovi. Ali, u nedostatku stranog kapitala, vlada još nije probudila privredu, nema nameru da, za neko vreme, uvede i ,,državni kapitalizam”, postane pokretač i suvlasnik obnovljenih starih i osnivač novih firmi koje imaju tržište. To me brine više nego što još nije zakazan datum početka pregovora. Putin je, pre neki dan, rekao Dačiću da nas u Evropsku uniju neće primiti za narednih 15–20 godina i upitao da li ćemo do tada da sedimo skrštenih ruku? Ne čekajući ,,datum”, moramo više i bolje da radimo. Ne zbog Evropske unije nego za dobro naših, siromašnih sugrađana, naročito generacija mladih koje se školuju, sa mršavim izgledima da će dobiti priliku da nađu posao...

Najpre bi mogla da se pokrene poljoprivreda. Uz energetiku, ona je za Srbiju najvažnija privredna grana! Agroindustrija bi mogla da postane pokretač oporavka i razvoja industrije, saobraćaja, trgovine, turizma, da uposli desetine hiljada, danas neproduktivnih, mladih, školovanih ljudi. Da postane veliki izvoznik hrane.

Čeka nas duga i teška deonica na putu do Evrope. Srbija treba da postane neodoljivo privlačna, pre svega za domaće i strane ulagače. Investiranje u Srbiji se isplati jer je radna snaga kvalitetna i sposobna za visoku produktivnost a izgledi za privlačan posao su nesporni. Mora se uprostiti i skratiti procedura izdavanja dozvola i drugih papira. U mnogim zemljama taj postupak traje znatno kraće nego kod nas! Privrednici se žale da imaju skupu a neefikasnu državu. Ugledajmo se na Poljsku, čija je vlada uspešno prošla Scile i Haribde ekonomske krize te gotovo da nije imala recesiju.

Napravili smo grešku što smo datum za pregovore podigli na stepen sudbinskog pitanja. Otuda nije čudo što su SAD, Nemačka i ostali pokrovitelji nezavisnog Kosova, preko Ketrin Ešton, našu opravdanu težnju ucenjivački pretvorili u ,,šargarepu”: ,,Hoćete u Evropu? Može, ako se odreknete Kosova”!

Ne odričimo se Kosova. Ali ni Evropske unije, s tim što moramo ubrzati privredni preobražaj, da ličimo na Evropljane, da ne budemo ,,bela vrana” u jatu bogatih, razvijenih država.

Nema nam druge.