Zaboravljeni rade i ćute

Fabrika koja je dobila naziv po nekadašnjem danu avijacije „21. maju” suštinski je zatvorena. Nestala. Svi radnici još 2010. dobili su otpremnine i otišli. Plavu boju u znaku DMB, dobijenu zbog boje neba i aviona, nagrizla je rđa. Ova fabrika je samo jedan od ružnih, korodiranih spomenika prošlog vremena, žrtva tranzicije, privatizacije, novog doba...

Ali u jednom, zavučenom delu fabrike pojavili su se neki likovi i rade. Proizvode. A svi otpušteni. Kao aveti. I te aveti komunizma zarađuju platu. Hrane decu. Već tri godine izbrisani sami sebi stvaraju posao.

– Od Ministarstva ekonomije zatražio sam 2010. godine da nam dozvole da završimo započete poslove i isporučimo male motore i pumpe koje su kupci naručili, iako je fabrika praktično zatvorena. Odgovor nikada nije stigao. Na svoju ruku nastavio sam da radim – kaže skromno inženjer Dragan Stanković, direktor Fabrike malolitražnih motora DMB.

I u Srbiji čuda se očigledno dešavaju – proizvodnja i izvoz rastu iz godine u godinu.

Stanković sedi u upravnoj zgradi nekadašnjeg giganta DMB na prvom spratu. Hol zgrade oronuo, zapušten. Sve kao u onoj emisiji na kanalu Histori: „Deset godina posle ljudi”. Niko ne bi rekao da tu uopšte neko boravi, a još manje da su tu sedeli uticajni direktori koji su rukovodili sa više od 5.500 radnika. Ipak, u hali radi 40 ljudi i stvara. Podmazali sami stare mašine i počeli. 

Već 2011. uspeli su da proizvodnju i prodaju podignu za skromnih pet odsto, a izvoz za čak 41 odsto. Ukupan obrt koji četrdesetak duhova stvara je oko milion evra godišnje.

– Prošla godina nije bila tako uspešna zbog sveopšte krize i nije bilo znatnijeg rasta. Ali zato u prvom kvartalu ove godine imamo rast i proizvodnje i prodaje za 31 odsto. Porasla je potražnja za sistemima za navodnjavanje – kaže Stanković.

 – Izvoz ide odlično i to ne, kako neki misle, samo u bivše republike SFRJ već i u Alžir, Rusiju. Plaćamo redovno i obaveze tipa struja, voda, telefon, ne dugujemo ništa ni dobavljačima – kaže Stanković.

Bilo je prijava i pitanja: Zašto i po kom zakonu ovi ljudi rade kada su svi uzeli otpremnine i rešenja o otkazima ?

Inspekcija rada obišla je fabriku i zaključila da ništa nije mimo propisa. Svi radnici imaju rešenja o privremenom angažovanju. Uredno primaju plate koje su u proseku oko 33.000 dinara, dobijaju markice za prevoz, plaćeno im je socijalno, zdravstvene knjižice su im overene. Jedino se Penzionom fondu duguje za prošlu godinu.

Ulaže se ozbiljan trud da sve bude po zakonu.

Od države ni odgovor na pitanje da li mogu da rade ni bilo kakva pomoć. Nikad i ništa. Nema subvencija, olakšica, podsticaja, jednostavno ovi ljudi su – zaboravljeni. Relikt prošlosti – društveno preduzeće u procesu prodaje.

A sva ministarstva, od ekonomije do poljoprivrede su obaveštavana blagovremeno.

Znaju radnici u ovoj fabrici odlično da je kriza. Veruju da zbog toga nije realizovan posao sa italijanskim „Goldonijem”. Još te 2010. godine urađen je elaborat o proizvodnji motokultivatora i traktora u DMB-u. Potpisano je i pismo o namerama. I memorandum je potpisan 30. juna 2011.  

Poslednji put sa potencijalnim partnerima iz Italije razgovarano je u novembru prošle godine i opet su oni izrazili spremnost i za treći pokušaj uspostavljanja saradnje. Najavljivali su političari sklapanje tog posla. Izbori su završeni. Od tada ništa. Zaboravljeni rade i ćute.