Lako je meriti

Zabrinuto coktanje nad socijalnom i etničkom distancom veoma je uzaludan posao.

Naime, postojanje ljudske sklonosti ka tome da žive pored onih koji su njima slični – kao i manje postojanje te sklonosti naspram onih koji se razlikuju po veri, jeziku, načinu života  ili rada, boji kože ili kosini očiju – staro je onoliko koliko su stari sukobi i ratovi među narodima, kao i granice između država. A posebno je teško razmatrati je, a ne uzeti u obzir da su razmere te pojave različite gotovo taman onoliko koliko su različita vremena, ekonomske okolnosti i stanja u kojima se tako manifestovana kolektivna svest meri.

U tom smislu podjednako je relevantna današnja distanca između Srba i Albanaca, kakva je nekad bila između Nemaca i... Francuza, na primer. Ili distanca kakva je bila primetljiva u istraživanju iz SAD, sprovedenom 1993.godine (http://socialdistancesurvey.com/data/SDSU.pdf),

a koje kaže da je udaljenost Amera od Srba kao komšija i šefova skoro identično loša kao i distanca koju imaju spram Haićana, Palestinaca, Izraelaca, Kubanaca, Iračana i Iranaca. Svi ostali narodi su, konkretno na tom parčetu zemaljske kugle i konkretno u tom istorijskom trenutku, prošli nešto malo ili nešto mnogo bolje.

Problem sa istraživanjima, koji postoji otkad postoje i istraživanja, jeste to što suona odličan metod za pokazivanje one jedne strane medalje, a koja je potrebna da se izvede neki dokaz o toj istoj strani medalje. Te se pitanje o tolerantnosti na ovom području utvrđuje ustanovljavanjem distance prema „drugima“, a u ovom istorijskom trenutku. No, takođe je lako moguće i da se tako meri i potpuno pogrešna distanca i pogrešni „drugi“, te da na taj način problem nije postao jasniji, a ni odgovor izvesniji. Pod uslovom, naravno, da se neke druge distance prema nekim drugim „drugima“ mogu uopšte lako i izmeriti.

Nije, naime, lako izmeriti da li bismo u komšiluk – među nas koji smo „isti“ i imamo izmerljivu distancu prema „dugima“ – pustili i ljude radikalno drugačijih ideoloških ili kakvih drugih orijentacija, a koji pripadaju nama „istima“. Nije lako izmerljivo ni koliko bismo uvažavali njihovo pravo na drugačije mišljenje, ponašanje, kulturu... Šta je lakše imati za komšiju ili ćerkinog muža: Albanca prijateljski raspoloženog prema Srbima ili Srbina koji se javno, otvoreno i strasno zalaže za priznavanje Kosova? Ko je prihvatljiviji šef: žena sa nikabom preko lica ili „Žena u crnom“ sa transparentom u rukama? Ko je bolje društvo za sina jedinca: Hrvat, član „Obraza“, navijač huligan, homoseksualac, Rom ili istaknuti član omražene političke partije?

Ogromne distance koje se moraju preći između nepostojećeg prosečnog (pa i mladog) pripadnika srpske nacionalnosti i zamislivog Albanca, Hrvata ili Roma jesu zapravo manifestacija i druge jedne muke: kolika ogromna distanca mora da se pređe – i sa kakvim daleko težim preprekama – između udaljenih i suprotstavljenih polova ideološki, kulturno i socijalno raspolućenih „nas“. A ni to pa, opet, nije bolest, nego pokazatelj bolesti, jer nismo izmerili u kakvom infrastrukturnom okruženju „mi“ i „oni“ (koji god da su) živimo. Koliko nam je uređena odavno neuređivana država, koliko se poštuju ofrlje napisani ili prepisani zakoni, kakav nam je kvalitet obrazovanja, kulture i medija, koliki je stepen populizma, u kakvom je stanju elita... A najpre bi valjalo izmeriti gotovo neizmerivo – u kom se to stadijumu i smeru i kakve to ekonomske krize nalazimo, te kakve sve to zajedno veze ima sa ratovima koji su se ovuda vodili... Ako se sve ove „distance“ od poželjnog ne uzmu u obzir, nego se krivica za virusnu upalu pluća svali na temperaturu ispod pazuha, na lošem smo tragu.

I kašljati prestati nećemo, još dugo.